Више од две деценије за пијачном тезгом

Прокупље – Село Пејковац је највеће у Доњем Добричу, који с једне стране запљускује река Топлица, а са друге Јужна Морава. Плодније земље нема на југу Србије, зато се и зове Добрич: овде све добро роди. Гајење поврћа је, рекло би се, главно занимање свих мештана.

Породица Динић једна је од већих баштованџија. Она има мало чланова, али много поврћа. Од кад им се ћерка Јелена удала, сад их је у кући само троје: Славица, њен муж Златко и њихов син Ивица. А имају два велика пластеника, две баште на отвореном у самом селу и још једну у суседном Глашинцу. Гаје паприку, краставце, парадајз, купус, цвеклу, лук бели и лук црни, боранију, першун, целер... Имају и бостаниште на око пола хектара. Све то успевају да сами одржавају.

– Не гајимо више ни краве, ни овце. Не стижемо од посла. Поврће тражи велики рад целе године. Ево, ових дана засађујемо пластенике. Мора да се загрева, полива, чисти коров... Не знам ни кад спавамо – казује Славица, која је, ипак, највећа жртва. Поред толико послова, она је свакога дана на пијаци у Прокупљу. Било да је киша или снег, мраз или несносна врућина – она је за својом тезгом. Откад крајем фебруара стигну тиквице и папричице из пластеника, па све до купуса, суве паприке и другог касног поврћа. И тако је, каже, провела до сада више од две деценије. Свако јутро довезу њу и робу комбијем син или муж, а по подне дођу да је узму. Добро је, вели, да су купили возило да се више не мучи по аутобусима.

– До пре неку годину могло је лепо да се живи од продаје поврћа, сада, богме, све теже. Нема народ пара, а сваким даном пијачне дажбине расту. Плаћамо ову тезгу 2.650 динара месечно, а уз то и 320 динара дневно. Али, од нечега мора да се живи и није ми тешко кад знам да ни од чега другога ми не можемо да зарадимо. Муж ми је оболео рано и има минималну инвалидску пензију, а син нигде не може да нађе посао, па се окренуо пољопривреди. Вредан је, штета само што се и не жени. Време му је, богме, премашио је тридесету. Али, ето, још момкује. А мало је и оних девојака које ће да се одлуче да раде наш сељачки посао – вајка се Славица Динић.

А на њеној тезги има свега што пожелите. И све веома квалитетно. Зато, каже, и има сталне купце, којих је, хвала богу, још доста. И нада се да ће боравити на овој пијаци све док је снага не изда.