Српско-руске језичке везе

По­ре­ђе­ње свог је­зи­ка са стра­ним раз­от­кри­ва у ма­тер­њем је­зи­ку осо­би­не на ко­је без по­зна­ва­ња друк­чи­је је­зич­ке ствар­но­сти чо­век ни­кад не би обра­тио па­жњу. Срп­ски је­зик је и сли­чан ру­ском и раз­ли­чит од ње­га. До­бро су по­зна­те ре­чи ко­је у два је­зи­ка зву­че исто а зна­че раз­ли­чи­те ства­ри као што су срп. вре­дан и рус. вред­ный  ‘ште­тан, зао’, срп. пра­ви и рус. пра­вый ‘де­сни’, срп. по­ку­ша­ти и рус. по­ку­ша­ть ‘по­је­сти’ (за­то се Ру­си ко­ји уче срп­ски сме­ју кад им про­фе­сор ка­же: „по­ку­шај­те“, ис­при­чај­те о сво­јој по­ро­ди­ци). Оп­шти ути­сак је да је у гра­ма­ти­ци срп­ски лак­ши од ру­ског: у фо­не­ти­ци ру­ски има мно­го ви­ше су­гла­сни­ка, у де­кли­на­ци­ји и кон­ју­га­ци­ји срп­ски има мно­го јед­но­став­ни­ја пра­ви­ла про­ме­не ре­чи са ма­ње из­у­зе­та­ка и по­себ­них слу­ча­је­ва, о пра­во­пи­су и ин­тер­пунк­ци­ји и да не го­во­ри­мо. Не­што од ово­га је по­сле­ди­ца раз­вит­ка на­род­них го­во­ра од по­чет­ка дру­гог ми­ле­ни­ју­ма до 19. ве­ка, а не­што – исто­ри­је књи­жев­ног из­ра­за. Ру­ски стан­дард је на­стао на осно­ви цр­кве­но­сло­вен­ског је­зи­ка, по­на­род­ње­ног у пле­мић­кој сре­ди­ни кра­јем 18. и пр­вој по­ло­ви­ни 19. ве­ка. Срп­ски стан­дард је као што се зна из­ра­стао из се­о­ске сре­ди­не, оти­снув­ши се да­ле­ко од је­зи­ка цр­кве­них књи­га. У Ру­си­ји је ства­ра­лац стан­дар­да би­ло плем­ство, док је у Ср­би­ји – то био на­род. Та­ко је на­ста­ла ду­бо­ка раз­ли­ка из­ме­ђу два је­зи­ка. Нај­ре­чи­ти­је о овој ра­зли­ци све­до­че ру­ска и срп­ска лек­си­ка, реч­нич­ки фонд. Тач­ни­је, круг пој­мо­ва ко­ји мо­гу и те­же да из­ра­зе оба је­зи­ка. 
Од је­зи­ка цр­кве­не књи­жев­но­сти ру­ски је на­сле­дио мно­штво ре­чи ко­је са­вре­ме­ни Ру­си сма­тра­ју са­свим обич­ним. Вр­шча­нин, ру­ски лин­гви­ста Ни­ки­та Иљич Тол­стој, пра­у­нук чу­ве­ног пи­сца, скре­тао је па­жњу сту­де­на­та да у по­зна­тој ру­ској из­ре­ци „Ус­та­ми мла­ден­ца гла­го­лет исти­на“ (усти­ма де­те­та го­во­ри исти­на) не­ма ни јед­не ру­ске ре­чи – све су цр­кве­но­сло­вен­ске. Ова по по­ре­клу књи­шка лек­си­ка слу­жи као не­ис­црп­ни из­вор си­но­ни­ми­је и стил­ских ва­ри­ја­ци­ја и чи­ни осно­ву та­ко­зва­ног ви­со­ког сти­ла у ру­ској књи­жев­но­сти. Сто­ти­не пој­мо­ва се мо­гу на­зва­ти на ру­ском на раз­не на­чи­не што ће де­ло­ва­ти или сва­ко­днев­но или по­ет­ски. Али ни­је са­мо фор­ма у пи­та­њу. Ср­би ко­ји уче ру­ски би­ва­ју за­чу­ђе­ни ка­да на­и­ђу на ру­ску раз­ли­ку из­ме­ђу исти­не као фи­ло­зоф­ског пој­ма, је­дин­стве­ног зна­ња (тра­жи­ти исти­ну), и исти­не као фак­та ко­ји од­го­ва­ра ре­ал­но­сти (ка­жи ми исти­ну). За­хва­љу­ју­ћи цр­кве­ним ре­чи­ма Ру­си лек­сич­ки, а то зна­чи и пој­мов­но, раз­ли­ку­ју по­што­ва­ње обич­ног чо­ве­ка од по­што­ва­ња све­ти­те­ља или ико­не, ус­хи­ће­ње код де­це и ус­хи­ће­ње код од­ра­слих љу­ди, ин­спи­ра­ци­ју зе­маљ­ску и ин­спи­ра­ци­ју чи­сто ду­хов­ну, не­бе­ску. Као ре­зул­тат про­се­чан Рус без про­бле­ма раз­у­ме оно шта се чи­та у цр­кви: он ма­хом та­ко и го­во­ри.  
Че­сто је те­шко раз­ли­ко­ва­ти ко­је су осо­би­не ру­ских ре­чи на­ста­ле ка­ко ре­зул­тат де­ло­ва­ња цр­кве­ног ути­ца­ја, а ко­је пле­мић­ког. У ре­чи­ма ви­со­ког сти­ла ова два чи­ни­о­ца мо­гу се пре­пли­та­ти. Леп при­мер је ру­ски гла­гол на­сла­жда­ть­с, ко­ји се обич­но пре­во­ди на срп­ски као ужи­ва­ти. Ка­да Ср­бин ка­же „До­ђи код ме­не да гле­да­мо филм, је­де­мо ко­ки­це и ужи­ва­мо!“, Рус то не мо­же пре­ве­сти сво­јим гла­го­лом, јер је он на­ме­њен за из­ра­жа­ва­ње ви­шег, обич­но ду­хов­ног ужи­ва­ња и ина­че се не од­но­си на сва­ко­днев­не ра­до­сти, али за­то се ши­ро­ко упо­тре­бља­ва у по­е­зи­ји.  
Као је­зик на­ро­да срп­ски је мно­го јед­но­став­ни­ји и ди­рект­ни­ји у упо­тре­би ре­чи, док ру­ски на­ла­же мно­го огра­ни­че­ња. Ср­би мо­гу пре­ба­ци­ти са­го­вор­ни­ку кад им он пер­си­ра, док Ру­си то мо­гу ура­ди­ти кад им он ты­ка­ет (ка­же „ти“). Ру­си мо­гу ре­ћи не­по­зна­том де­ча­ку у ауто­бу­су „Ви“ са­мо за­то што има­ју на­ви­ку та­ко осло­вља­ва­ти све не­по­зна­те љу­де: „Да ли си­ла­зи­те на сле­де­ћој?“ Ме­ђу­тим, за њих је не­појм­љи­во ка­да мла­ди са­рад­ник бе­о­град­ског фа­кул­те­та ка­же „ти“ ста­ри­јем ко­ле­ги. Ра­ди ве­ће уљуд­но­сти из­ра­за Рус ка­же: „Не би­сте ли ми мо­гли по­мо­ћи“ уме­сто јед­но­став­ни­јег срп­ског „Да ли би­сте ми по­мо­гли“. 
Срп­ски је­зик је при­сту­па­чан и отво­рен као и ње­го­ви го­вор­ни­ци, сва­ком чо­ве­ку, чак и нај­по­ву­че­ни­јем, пру­жа мо­гућ­ност да бр­зо уђе у нај­при­сни­ји кон­такт са са­го­вор­ни­ком, да се угре­је ње­го­вом то­пли­ном и енер­ги­јом и оба­сја до­бро­ду­шно­шћу. Прин­цип „не­ма про­бле­ма“ – пр­ви из­раз ко­ји на­у­чи стра­нац у Ср­би­ји – ва­жи и за су­шти­ну срп­ског је­зи­ка. 
Про­фе­сор срп­ског је­зи­ка, Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет Мо­сков­ског др­жав­ног уни­вер­зи­те­та