​Светлост која мења поглед на свет

Нова књига Веселина Марковића „Светлост на води”, у издању београдског „Архипелага”, готово да је жанровски неодредљива због тога што се текстови садржани у њој налазе на граници путописа, есеја и прича. Али, оно што је овде заједничко различитим врстама књижевних израза јесте то што се односе на Норвешку, земљу у којој је аутор живео четири године, на њену природу, културу и људе. Веселин Марковић, поред осталог, добитник је Виталове награде за роман „Израњање”, а за роман „Ми различити” добио је Награду града Београда, признања „Бора Станковић” и „Матијевић”, док је нацрт тог романа добио стипендију „Борислав Пекић”. Веселин Марковић сада живи у Стразбуру.

„Током првог норвешког лета осећао сам да нисам променио само земљу већ и начин на који гледам свет”, написали сте. Зашто је Норвешка имала такав утицај на вас?

Првенствено због светлости. Никада, ни у другим земљама, ни на сликама, нисам био видео такву светлост каква ме је дочекала у Норвешкој лета 2002. Сунце залази неколико сати, па је светлост коса и снажна. Под тим бочним светлом, линије су оштре, границе јасне, а сенке дугачке. Сваки предмет изгледа као свет за себе, а истовремено је део нечег већег. Због те привидне продужености сваког дана чинило ми се да лето траје бесконачно. Знајући да ће се касније створити навика и стати између светлости и мене, често сам излазио из куће само зато да посматрам град. Није реч једино о лепим призорима; другачији поглед на свет обогати вам дух.

Због чега вам је било важно да у своје виђење ове северне земљe укључите и описе вама блиских особа?

Нисам желео да напишем некакав водич кроз прошлост и садашњост Норвешке. Ако желе, људи могу такве податке да нађу на интернету. „Светлост на води” је лична књига, говори о мом доживљају земље у којој сам живео четири године. Управо због те субјективности, желео сам да укључим у књигу друге тачке гледишта и зато сам понудио својој супрузи  Снежани, и неким норвешким пријатељима, да напишу по поглавље. Касније сам те текстове уклопио у целину.

Кажете да у Норвешкој човек научи да поштује неизвесност, да се учи стрпљењу. Да ли се та неизвесност, и то стрпљење, разликују од оних на које смо ми у Србији научени? И иако избегавате генерализације, можете ли да наведете бар неку особину која може бити заједничка Норвежанима?

У том контексту реч је о временским приликама, а у Србији је неизвесност много тежа, нажалост. Човек у Норвешкој мора да прихвати да време може да се промени веома брзо. Ево једне генерализације: Норвежани воле да лутају по природи целе године. Какво год да је време, и колико год да је неко место забачено, вероватно ћете некога срести. У праву сте да избегавам национална уопштавања. Она су бесмислена и заводе на погрешан пут јер не говоре ништа о појединачним људским бићима. Људи се разликују и у оквиру једне породице, а камоли у оквиру целог народа. Осим тога, могу да буду опасна, јер демагози користе националне стереотипе да хушкају људе једне на друге, што смо и овде видели. Рилке је написао: „Да ли је могуће да људи говоре 'жене', 'деца', 'младићи' и да не слуте да те речи одавно немају множине већ само безбројне једнине?”

Због чега вам се не свиђа Мунков „Врисак”? А зашто вам се, пак, допада, Мункова слика „Млада жена на обали”, (мада се може успоставити и паралела између онога што она представља са тајном која се налази иза неких жена које сте сретали на улицама Осла)?

„Врисак” ме не привлачи зато што ми личи на плакат. Идеја је сувише истакнута, а пренаглашеност идеје је мој стари проблем с делима експресионизма. С друге стране, „Млада жена на обали” преноси слична осећања, али другачијим уметничким средствима. Окренута је леђима, па њена симболичност не лежи у разјапљеним устима и избезумљеном изразу, већ у самоћи и у тајни, чије одгонетање зависи од карактера посматрача. Иначе, драго ми је што сте приметили да неки моји сусрети у књизи садрже алузије на ове слике.

Из ваше приче упознајемо се са Фритјофом Нансеном, научником, пустоловом, добитником Нобелове награде за мир, по чијем имену је назван први међународни пасош за избеглице. Како у светлу данашње избегличке и хуманитарне кризе видите Европу, коју већ дуже време упознајете „изблиза”, као и симболичну личност Нансена, који је ишао испред свога времена?

Нансен није био само научник и поларни истраживач већ и хуманитарац, који је као високи комесар тадашње Лиге народа помогао, између осталог, да се кућама врати четири стотине хиљада заробљеника из Првог светског рата. Данашња Норвешка у много чему поштује традицију овог пионира међународне хуманитарне помоћи. Различите европске земље се различито односе према избеглицама из Сирије; неке боље, неке лошије. Што се тиче Норвешке, видим да су у односу на прошлу годину дуплирали квоту избеглица које ће примити.  Наша норвешка пријатељица која је написала поглавље моје књиге, и која је сада у пензији, предаје норвешки језик избеглицама.

Истражили сте и неправду учињену деци рођеној у оквиру нацистичког програма Лебенсборн, који је водио Химлер. Норвешку описујете као развијену земљу која поштује људска права, али да ли се на прави начин суочила са прошлошћу, и овим злочинима над недужном децом?

У систему вредности данашњег норвешког друштва налазе се толеранција и поштовање различитости. Норвешка одавно и великодушно помаже угроженима широм света и посредује у сукобима. Није увек тако било. Норвешки костур у орману зове се лебенсборн. Та реч на немачком значи „извор живота”. Реч је о суманутом нацистичком покушају да повећају број Аријеваца. У Немачкој је основано неколико кућа где су жене, махом неудате, могле да се породе под условом да родитељи одговарају нацистичком идеалу. Такве куће осниване су и у окупираној Норвешкој и рођено је око десет хиљада деце у везама војника и Норвежанки. Након рата, та деца су трпела одмазду иако ништа нису била крива. Држава је те живе симболе окупације затварала у сиротишта, чак и у луднице. Били су јефтина радна снага, запостављани, необразовани, вређани, тучени, силовани... Нажалост, данас многи људи затварају очи пред овим ужасом из прошлости.