​Svetlost koja menja pogled na svet

Nova knjiga Veselina Markovića „Svetlost na vodi”, u izdanju beogradskog „Arhipelaga”, gotovo da je žanrovski neodredljiva zbog toga što se tekstovi sadržani u njoj nalaze na granici putopisa, eseja i priča. Ali, ono što je ovde zajedničko različitim vrstama književnih izraza jeste to što se odnose na Norvešku, zemlju u kojoj je autor živeo četiri godine, na njenu prirodu, kulturu i ljude. Veselin Marković, pored ostalog, dobitnik je Vitalove nagrade za roman „Izranjanje”, a za roman „Mi različiti” dobio je Nagradu grada Beograda, priznanja „Bora Stanković” i „Matijević”, dok je nacrt tog romana dobio stipendiju „Borislav Pekić”. Veselin Marković sada živi u Strazburu.

„Tokom prvog norveškog leta osećao sam da nisam promenio samo zemlju već i način na koji gledam svet”, napisali ste. Zašto je Norveška imala takav uticaj na vas?

Prvenstveno zbog svetlosti. Nikada, ni u drugim zemljama, ni na slikama, nisam bio video takvu svetlost kakva me je dočekala u Norveškoj leta 2002. Sunce zalazi nekoliko sati, pa je svetlost kosa i snažna. Pod tim bočnim svetlom, linije su oštre, granice jasne, a senke dugačke. Svaki predmet izgleda kao svet za sebe, a istovremeno je deo nečeg većeg. Zbog te prividne produženosti svakog dana činilo mi se da leto traje beskonačno. Znajući da će se kasnije stvoriti navika i stati između svetlosti i mene, često sam izlazio iz kuće samo zato da posmatram grad. Nije reč jedino o lepim prizorima; drugačiji pogled na svet obogati vam duh.

Zbog čega vam je bilo važno da u svoje viđenje ove severne zemlje uključite i opise vama bliskih osoba?

Nisam želeo da napišem nekakav vodič kroz prošlost i sadašnjost Norveške. Ako žele, ljudi mogu takve podatke da nađu na internetu. „Svetlost na vodi” je lična knjiga, govori o mom doživljaju zemlje u kojoj sam živeo četiri godine. Upravo zbog te subjektivnosti, želeo sam da uključim u knjigu druge tačke gledišta i zato sam ponudio svojoj supruzi  Snežani, i nekim norveškim prijateljima, da napišu po poglavlje. Kasnije sam te tekstove uklopio u celinu.

Kažete da u Norveškoj čovek nauči da poštuje neizvesnost, da se uči strpljenju. Da li se ta neizvesnost, i to strpljenje, razlikuju od onih na koje smo mi u Srbiji naučeni? I iako izbegavate generalizacije, možete li da navedete bar neku osobinu koja može biti zajednička Norvežanima?

U tom kontekstu reč je o vremenskim prilikama, a u Srbiji je neizvesnost mnogo teža, nažalost. Čovek u Norveškoj mora da prihvati da vreme može da se promeni veoma brzo. Evo jedne generalizacije: Norvežani vole da lutaju po prirodi cele godine. Kakvo god da je vreme, i koliko god da je neko mesto zabačeno, verovatno ćete nekoga sresti. U pravu ste da izbegavam nacionalna uopštavanja. Ona su besmislena i zavode na pogrešan put jer ne govore ništa o pojedinačnim ljudskim bićima. Ljudi se razlikuju i u okviru jedne porodice, a kamoli u okviru celog naroda. Osim toga, mogu da budu opasna, jer demagozi koriste nacionalne stereotipe da huškaju ljude jedne na druge, što smo i ovde videli. Rilke je napisao: „Da li je moguće da ljudi govore 'žene', 'deca', 'mladići' i da ne slute da te reči odavno nemaju množine već samo bezbrojne jednine?”

Zbog čega vam se ne sviđa Munkov „Vrisak”? A zašto vam se, pak, dopada, Munkova slika „Mlada žena na obali”, (mada se može uspostaviti i paralela između onoga što ona predstavlja sa tajnom koja se nalazi iza nekih žena koje ste sretali na ulicama Osla)?

„Vrisak” me ne privlači zato što mi liči na plakat. Ideja je suviše istaknuta, a prenaglašenost ideje je moj stari problem s delima ekspresionizma. S druge strane, „Mlada žena na obali” prenosi slična osećanja, ali drugačijim umetničkim sredstvima. Okrenuta je leđima, pa njena simboličnost ne leži u razjapljenim ustima i izbezumljenom izrazu, već u samoći i u tajni, čije odgonetanje zavisi od karaktera posmatrača. Inače, drago mi je što ste primetili da neki moji susreti u knjizi sadrže aluzije na ove slike.

Iz vaše priče upoznajemo se sa Fritjofom Nansenom, naučnikom, pustolovom, dobitnikom Nobelove nagrade za mir, po čijem imenu je nazvan prvi međunarodni pasoš za izbeglice. Kako u svetlu današnje izbegličke i humanitarne krize vidite Evropu, koju već duže vreme upoznajete „izbliza”, kao i simboličnu ličnost Nansena, koji je išao ispred svoga vremena?

Nansen nije bio samo naučnik i polarni istraživač već i humanitarac, koji je kao visoki komesar tadašnje Lige naroda pomogao, između ostalog, da se kućama vrati četiri stotine hiljada zarobljenika iz Prvog svetskog rata. Današnja Norveška u mnogo čemu poštuje tradiciju ovog pionira međunarodne humanitarne pomoći. Različite evropske zemlje se različito odnose prema izbeglicama iz Sirije; neke bolje, neke lošije. Što se tiče Norveške, vidim da su u odnosu na prošlu godinu duplirali kvotu izbeglica koje će primiti.  Naša norveška prijateljica koja je napisala poglavlje moje knjige, i koja je sada u penziji, predaje norveški jezik izbeglicama.

Istražili ste i nepravdu učinjenu deci rođenoj u okviru nacističkog programa Lebensborn, koji je vodio Himler. Norvešku opisujete kao razvijenu zemlju koja poštuje ljudska prava, ali da li se na pravi način suočila sa prošlošću, i ovim zločinima nad nedužnom decom?

U sistemu vrednosti današnjeg norveškog društva nalaze se tolerancija i poštovanje različitosti. Norveška odavno i velikodušno pomaže ugroženima širom sveta i posreduje u sukobima. Nije uvek tako bilo. Norveški kostur u ormanu zove se lebensborn. Ta reč na nemačkom znači „izvor života”. Reč je o sumanutom nacističkom pokušaju da povećaju broj Arijevaca. U Nemačkoj je osnovano nekoliko kuća gde su žene, mahom neudate, mogle da se porode pod uslovom da roditelji odgovaraju nacističkom idealu. Takve kuće osnivane su i u okupiranoj Norveškoj i rođeno je oko deset hiljada dece u vezama vojnika i Norvežanki. Nakon rata, ta deca su trpela odmazdu iako ništa nisu bila kriva. Država je te žive simbole okupacije zatvarala u sirotišta, čak i u ludnice. Bili su jeftina radna snaga, zapostavljani, neobrazovani, vređani, tučeni, silovani... Nažalost, danas mnogi ljudi zatvaraju oči pred ovim užasom iz prošlosti.