После Париза гледамо у свеће и цвеће

Маракеш – Ирански редитељ, сценариста, сликар и поета Абас Киjаростами, чији су поетски дијалог, рурални пејзажи, алегоријске теме и пасионирано истраживање слике и односа реализма и фикције у последње четири деценије наишле на милионе обожавалаца и поштовалаца широм филмске планете, на 15. Маракеш фестивалу има своју мајсторску радионицу.

Његови филмови „Кроз маслињаке”, „Укус трешања” и „Ветар ће нас понети“ и у Мароку имају статус култних филмова, а на маракешком фестивалу били су приказивани и његови филмови снимљени изван Ирана – француско-италијански „Оверена копија“ и јапански „Као неко заљубљен“. Недавно је у Кини снимао свој нови филм, а у јануару ће на Куби, у Хавани, имати своју десетодневну мајсторску радионицу посвећену Габријелу Гарсији Маркесу, током које ће, како је изјавио за „Политику“, пред студенте поставити три драмске ситуације: живот, љубав и смрт. Све остало се, каже, у то уклапа.

У разговору за наш лист Кијаростами открива своје професорске тајне, говори о утицајима ван Гога и Монеа и каже да данашњи свет ипак не би насликао црном бојом...

Какав је ваш најчешћи приступ студентима филма?

Залажем се за то да на моје часове филма пусте све оне који су заинтересовани, не само студенте филма. Млади могу да дођу без икаквог филмског знања и да током десетак дана у дружењу са мном пронађу начин да се изразе и да изразе свој контакт са светом. Онако како га сами виде кроз своје дигиталне камере. Никада се не мешам у селекциони процес, у то ко ће бити на мојим часовима. Сматрам да нико не треба да буде остављен испред врата зато што је тотални почетник.

Ваше филмске радионице су необичне?

Оно што је можда специфично јесте то што час започињем искреним обраћањем да их нећу ничему учити, јер немам знања. Не постоји нека техника или специфично знање како да их учим. Оно што ја могу да урадим јесте да им омогућим да сами започну процес и одреде правац кретања, а да их онда водим тамо где бих ја волео да они стигну из те тачке са које су кренули. То је једини начин на који могу да им помогнем.

Својевремено сте сами одредили свој правац, али се тога нисте доследно придржавали ?

Када сам ја у питању зна се – ја нисам обучени филмски редитељ. Студирао сам ликовну уметност у Ирану и обучио се да постанем сликар, али то нисам постао. Нисам учио филм, тако да сада константно учим. Оно што читав живот радим јесте да истражујем, да покушавам, да искушавам и пролазим кроз искуства филма и филмске уметности. Филм није математика, није практична наука. Он је ствар нечега личног и веома унутрашњег и зато својим студентима сугеришем да одлазе у своје унутрашње биће, да га истражују и да му верују, баш као што треба да верују у себе.

Снажан је утицај ликовне уметности на ваше филмове.

Да, поготово од када у мојим филмовима има мало нарације и од када немам обавезу да дијалошки приповедам, све више обраћам пажњу на естетику филмских слика. Као сликар постао сам свестан слабости моје руке, а сада тај хендикеп надокнађујем кроз моју перцепцију и разумевање естетике филма.

Који сликар је на вас највише утицао?

Ван Гог. Као осамнаестогодишњак заљубио сам се у тог човека, прво због његове биографије у књизи коју сам прочитао, па тек касније и због његових слика. Мислим да сам се са њим идентификовао и због његовог друштвеног окружења. Он је спонтано постао сликар, из чисте уметности, а не из контекста његовог социјалног или економског окружења. Помислио сам да ако је неко као Ван Гог успео да постане сликар, зашто ја не бих то могао. Не морате бити Тулуз Лотрек или долазити из контекста који вам може помоћи да постанете уметник. Почео сам са Ван Гогом, а онда сам га преварио. Нисам остао са њим, заинтересовали су ме и многи други сликари. Сада, после много времена, поново сам се заинтересовао за Монеа. Радим на једном фотографско-сликарско-филмском пројекту који ће се звати „Моне и ја“.

Боравећи пролетос у Техерану проводила сам пуно времена у колима и сада боље разумем ваше филмове у којима живот посматрате кроз ветробранска стакла?

Не возим аутомобил, увек ме неко други вози и за мене је ауто начин да побегнем из Техерана у коме су аутомобили заглављени у саобраћају. Мој није, он се креће и јури изван Техерана. А што се тиче филмова чија се радња догађала у колима, разлог је тај што је унутрашњост аутомобила интимни простор за драму, за разговор и погледе около, кроз аутомобилска стакла.

И шта тако видите?

Прави филм. Ако сте заинтересовани за филм, не можете избећи чињеницу да је поглед кроз аутомобилско стакло савршено широко платно стално у покрету. О каквом бољем платну можемо да сањамо.

Колико филм може да буде израз властите личности стваралаца из Ирана?

Не знам колико је филм израз моје властите личности, код мене је он дошао спонтано. Шта мотивише моје колеге да се њиме баве? Рекао бих – слава и богатство. То увек може да буде добар мотив, уз споредне ефекте попут путовања и упознавања других људи и култура.

Ирански аутори се сналазе, Панахи је из кућног притвора снимио па „прошверцовао“ филм у Берлин и освојио „Златног медведа“. Могу ли млади аутори да одрасту у таквој ситуацији у Ирану?

Ако је Панахију пошло за руком да сними филм, иако му је било забрањено да снима и ако му је пошло за руком да „прошверцује“ филм на Берлински фестивал и освоји „Златног медведа“, може и другима. Можете да урадите обе ствари и да снимите филм и да га прошверцујете. Иран је рај за филмске ствараоце, чак и за оне који су „забрањени“.

Пратите ли изборне трке у Француској и ону у САД током којих се чују снажни антиисламски ставови. Шта мислите како то може да се рефлектује на остатак света?

То је дефинитивно питање на које не могу да одговорим, јер ми нисмо свесни шта се заиста догађа. Видимо политичаре који су попут бољих или горих шахиста што знају своја три потеза унапред. Ми те потезе не знамо. Неке само наслућујемо.

Којим бојама бисте насликали овај данашњи свет терора, тероризма и ратова?

Најлакше би било одговорити – црном бојом и отићи, али ја нећу. Ваше питање ме је подсетило на нешто што сам видео на Си-Ен-Ену током свог боравка у Канади, одмах после догађаја у Паризу. У репортажи међу људима који су на местима трагедије остављали цвеће и свеће, новинарка је пришла трогодишњој девојчици, која је на питање ко је ово урадио одговорила: „Веома лоши људи“. Репортерка ју је затим питала: „И шта сада треба да радимо“, а дете је на то рекло: „Да гледамо у свеће и цвеће“. И ово је најбоља анализа и коментар који сам чуо после париских догађаја. У оваквим ситуацијама уобичајено је рећи – молимо се Богу, али он је очигледно на годишњем одмору. Зато гледамо у свеће и цвеће.