Posle Pariza gledamo u sveće i cveće

Marakeš – Iranski reditelj, scenarista, slikar i poeta Abas Kijarostami, čiji su poetski dijalog, ruralni pejzaži, alegorijske teme i pasionirano istraživanje slike i odnosa realizma i fikcije u poslednje četiri decenije naišle na milione obožavalaca i poštovalaca širom filmske planete, na 15. Marakeš festivalu ima svoju majstorsku radionicu.

Njegovi filmovi „Kroz maslinjake”, „Ukus trešanja” i „Vetar će nas poneti“ i u Maroku imaju status kultnih filmova, a na marakeškom festivalu bili su prikazivani i njegovi filmovi snimljeni izvan Irana – francusko-italijanski „Overena kopija“ i japanski „Kao neko zaljubljen“. Nedavno je u Kini snimao svoj novi film, a u januaru će na Kubi, u Havani, imati svoju desetodnevnu majstorsku radionicu posvećenu Gabrijelu Garsiji Markesu, tokom koje će, kako je izjavio za „Politiku“, pred studente postaviti tri dramske situacije: život, ljubav i smrt. Sve ostalo se, kaže, u to uklapa.

U razgovoru za naš list Kijarostami otkriva svoje profesorske tajne, govori o uticajima van Goga i Monea i kaže da današnji svet ipak ne bi naslikao crnom bojom...

Kakav je vaš najčešći pristup studentima filma?

Zalažem se za to da na moje časove filma puste sve one koji su zainteresovani, ne samo studente filma. Mladi mogu da dođu bez ikakvog filmskog znanja i da tokom desetak dana u druženju sa mnom pronađu način da se izraze i da izraze svoj kontakt sa svetom. Onako kako ga sami vide kroz svoje digitalne kamere. Nikada se ne mešam u selekcioni proces, u to ko će biti na mojim časovima. Smatram da niko ne treba da bude ostavljen ispred vrata zato što je totalni početnik.

Vaše filmske radionice su neobične?

Ono što je možda specifično jeste to što čas započinjem iskrenim obraćanjem da ih neću ničemu učiti, jer nemam znanja. Ne postoji neka tehnika ili specifično znanje kako da ih učim. Ono što ja mogu da uradim jeste da im omogućim da sami započnu proces i odrede pravac kretanja, a da ih onda vodim tamo gde bih ja voleo da oni stignu iz te tačke sa koje su krenuli. To je jedini način na koji mogu da im pomognem.

Svojevremeno ste sami odredili svoj pravac, ali se toga niste dosledno pridržavali ?

Kada sam ja u pitanju zna se – ja nisam obučeni filmski reditelj. Studirao sam likovnu umetnost u Iranu i obučio se da postanem slikar, ali to nisam postao. Nisam učio film, tako da sada konstantno učim. Ono što čitav život radim jeste da istražujem, da pokušavam, da iskušavam i prolazim kroz iskustva filma i filmske umetnosti. Film nije matematika, nije praktična nauka. On je stvar nečega ličnog i veoma unutrašnjeg i zato svojim studentima sugerišem da odlaze u svoje unutrašnje biće, da ga istražuju i da mu veruju, baš kao što treba da veruju u sebe.

Snažan je uticaj likovne umetnosti na vaše filmove.

Da, pogotovo od kada u mojim filmovima ima malo naracije i od kada nemam obavezu da dijaloški pripovedam, sve više obraćam pažnju na estetiku filmskih slika. Kao slikar postao sam svestan slabosti moje ruke, a sada taj hendikep nadoknađujem kroz moju percepciju i razumevanje estetike filma.

Koji slikar je na vas najviše uticao?

Van Gog. Kao osamnaestogodišnjak zaljubio sam se u tog čoveka, prvo zbog njegove biografije u knjizi koju sam pročitao, pa tek kasnije i zbog njegovih slika. Mislim da sam se sa njim identifikovao i zbog njegovog društvenog okruženja. On je spontano postao slikar, iz čiste umetnosti, a ne iz konteksta njegovog socijalnog ili ekonomskog okruženja. Pomislio sam da ako je neko kao Van Gog uspeo da postane slikar, zašto ja ne bih to mogao. Ne morate biti Tuluz Lotrek ili dolaziti iz konteksta koji vam može pomoći da postanete umetnik. Počeo sam sa Van Gogom, a onda sam ga prevario. Nisam ostao sa njim, zainteresovali su me i mnogi drugi slikari. Sada, posle mnogo vremena, ponovo sam se zainteresovao za Monea. Radim na jednom fotografsko-slikarsko-filmskom projektu koji će se zvati „Mone i ja“.

Boraveći proletos u Teheranu provodila sam puno vremena u kolima i sada bolje razumem vaše filmove u kojima život posmatrate kroz vetrobranska stakla?

Ne vozim automobil, uvek me neko drugi vozi i za mene je auto način da pobegnem iz Teherana u kome su automobili zaglavljeni u saobraćaju. Moj nije, on se kreće i juri izvan Teherana. A što se tiče filmova čija se radnja događala u kolima, razlog je taj što je unutrašnjost automobila intimni prostor za dramu, za razgovor i poglede okolo, kroz automobilska stakla.

I šta tako vidite?

Pravi film. Ako ste zainteresovani za film, ne možete izbeći činjenicu da je pogled kroz automobilsko staklo savršeno široko platno stalno u pokretu. O kakvom boljem platnu možemo da sanjamo.

Koliko film može da bude izraz vlastite ličnosti stvaralaca iz Irana?

Ne znam koliko je film izraz moje vlastite ličnosti, kod mene je on došao spontano. Šta motiviše moje kolege da se njime bave? Rekao bih – slava i bogatstvo. To uvek može da bude dobar motiv, uz sporedne efekte poput putovanja i upoznavanja drugih ljudi i kultura.

Iranski autori se snalaze, Panahi je iz kućnog pritvora snimio pa „prošvercovao“ film u Berlin i osvojio „Zlatnog medveda“. Mogu li mladi autori da odrastu u takvoj situaciji u Iranu?

Ako je Panahiju pošlo za rukom da snimi film, iako mu je bilo zabranjeno da snima i ako mu je pošlo za rukom da „prošvercuje“ film na Berlinski festival i osvoji „Zlatnog medveda“, može i drugima. Možete da uradite obe stvari i da snimite film i da ga prošvercujete. Iran je raj za filmske stvaraoce, čak i za one koji su „zabranjeni“.

Pratite li izborne trke u Francuskoj i onu u SAD tokom kojih se čuju snažni antiislamski stavovi. Šta mislite kako to može da se reflektuje na ostatak sveta?

To je definitivno pitanje na koje ne mogu da odgovorim, jer mi nismo svesni šta se zaista događa. Vidimo političare koji su poput boljih ili gorih šahista što znaju svoja tri poteza unapred. Mi te poteze ne znamo. Neke samo naslućujemo.

Kojim bojama biste naslikali ovaj današnji svet terora, terorizma i ratova?

Najlakše bi bilo odgovoriti – crnom bojom i otići, ali ja neću. Vaše pitanje me je podsetilo na nešto što sam video na Si-En-Enu tokom svog boravka u Kanadi, odmah posle događaja u Parizu. U reportaži među ljudima koji su na mestima tragedije ostavljali cveće i sveće, novinarka je prišla trogodišnjoj devojčici, koja je na pitanje ko je ovo uradio odgovorila: „Veoma loši ljudi“. Reporterka ju je zatim pitala: „I šta sada treba da radimo“, a dete je na to reklo: „Da gledamo u sveće i cveće“. I ovo je najbolja analiza i komentar koji sam čuo posle pariskih događaja. U ovakvim situacijama uobičajeno je reći – molimo se Bogu, ali on je očigledno na godišnjem odmoru. Zato gledamo u sveće i cveće.