Политика и истина

Поступак за судску рехабилитацију ђенерала Милана Недића, председника тзв. Владе народног спаса, несумњиво квислиншке владе коју је у окупираној Србији током Другог светског рата инсталирао Хитлеров Трећи рајх, поново привлачи пажњу. Јавна спорења су оживљена и сва је прилика да ће политички и идеолошки аспект саме ствари бити важнији од питања историјске истине и моралне основе са које се сагледава Недићева улога у окупираној Србији.

Када је почетком деведесетих настајала књига „Сто најзнаменитијих Срба”, која ће бити објављена 1993. године, историописац Васа Казимировић, аутор прилога о Николи Пашићу, огласио се јавним протестом и повукао свој рад, зато што је уређивачки одбор на листу „најзнаменитијих” уврстио и Милана Недића.

У оно време ревизионистичка историографија започела је свој захуктали поход и у протеклом времену оставила многе трагове који сведоче да се овдашња „култура сећања” нашла и налази у својеврсном стању нокдауна. Зато идеолошке и политичке оцене и вредновања често односе превагу над историјски установљеним, непобитним чињеницама и над истином садржаном у неупитним архивским изворима.   

За то је заслужан и снажан талас покренут по окончању хладног рата, којим се успоставља знак једнакости између нацизма и комунизма као тоталитарних система у 20. веку. На том таласу је и у Србији све више игнорисан контекст Другог светског рата и стварна улога коју су у њему имале ратујуће стране. Захваљујући томе релативизована је и граница која је делила борце против окупатора и оне који су окупатору несумњиво били на услузи, у провођењу свих његових мера – од оружаног супротстављања борцима против окупације, акција одмазде, логорисања и усмрћивања десетина хиљада недужних, до беспримерне експлоатације природних ресурса у корист немачког рајха.

Све се то одвијало под окриљем Недићеве квислиншке владе, чији је однос према окупационој власти био сложен, али не толико компликован да би се порекла истина да су Недић и његова влада служили интересима окупатора.

Недић је тога и сам био свестан, а оправдања која је тражио и налазио да би такву своју улогу оправдао садржана су и у његовом говору емитованом преко Радио Београда 1. септембра 1941. када је рекао да је циљ његове владе да „сачува срж српског народа”. 

Ово „чување сржи” није било могуће без борбе Недићеве владе против свих оних који се супротстављају окупационој сили и уклапању Србије у Хитлеров нови европски поредак.

Будући да Недићу није ни суђено, судски поступак за његову рехабилитацију изгледа да може да испуни једино одређене политичке и идеолошке сврхе – које не полажу рачун ни моралним вредностима, ни историјској истини.