Крај лутања

Србија је Кадмо који се састао са својом сестром Европом, поручио је премијер Александар Вучић на „најреволуционарнији дан у новијој српској историји”, када смо напокон отворили прва поглавља у преговорима с Европском унијом. Референца је то на грчки мит о сину владара Феникије, послатом да тражи сестру коју је, занесен њеном лепотом и, као врховни бог, неоптерећен моралним обзирима, уграбио Зевс. Можда Вучић није намеравао да у својој алузији иде толико далеко, али Кадмо се, пре него што је окончао потрагу, натумарао светом. Није, ипак, стигао до крајева данас познатих под називом Русија, коју су многи из Србије видели као ону којој би заиста требало хрлити и у којој они сасвим супротног мишљења препознају бескрупулозну „вишу силу” што нас отима од Европе, док се ми премишљамо да ли да јој се препустимо.

Кадмо није нашао сестру, али јесте континент који је по њој добио име. Ту је основао једну од моћнијих грчких, односно европских држава оног времена, Тебу. Србија тешко да се може надати том рангу у савременом европском поретку, мада није лоше ни бити одмах негде иза данашњих Атина и Спарти.

Као што је Кадмо нашао другу Европу уместо оне за којом је трагао, мењала се и српска визија уније којој стремимо. Пре петнаест година, када смо се 24. септембра и 5. октобра одлучили за Европу, многи су мислили да отварамо врата за магично царство које оне што уђу у њега обасипа благостањем. Потом се схватило да је Европа, пре него за „синове змаја” с каквима је Кадмо засновао Тебу, рај за неке савремене Мирмидонце, „синове мрава” из грчких митова, спремне да раде напорно. Сад већ и у то сумњамо. За придруживање ЕУ је и даље убедљива већина, 59 одсто, али противи се 36 процената грађана Србије, првенствено из страха да ће их то осиромашити. Богата принцеза Европа се претворила у склеротичну старицу, раздрту економском и мигрантском кризом: ни савремени Феничани више нису добродошли.

И без издашног мираза, Европа остаје најбоља прилика за нас. Тачно је и да географски и културно јесмо део Европе. Али, и за повратак кући се треба изборити, као што је Одисеј, не би ли се домогао родне Итаке, двадесет година лутао након пада Троје, по вољи богова окајавајући ратне грехе. У њих се Србији рачуна Косово, због којег се још плашимо да ће нас Европа држати на растојању малом али непремостивом – колики је рог бика, животиње у чијем обличју је Зевс отео ону по којој је континент назван. Брисел још чека и да му Србија докаже да је овладала кадмовском вештином да не само утемељи, него и да до краја изгради државу способну да уђе у европски поредак.