Зимница из планине

Товрљане испод Соколовице – Радан је једна од највећих планина на југу Србије. Његов велики огранак је Соколовица. А највеће село под њом је Товрљане. И оно се свело на двадесетак „живих” кућа, као и многа у планинским пределима. До ових дана, више од две деценије, била је затворена и школа. Међутим, оно што последњих година овде раде Шмигићи, Петровићи, Бојовићи, Красићи и још неке породице наговештава боље дане.

Куће Шмигића су под Великим кршом, највишим врхом Соколовице. Илија и братанци му Ђорђе, Радивоје и Шмиго обновили су старе куће и изградили и нове. У двориштима се свуда шарени цвеће, савиле се од рода јабуке, крушке, дуње... Пред кућама извире бистра планинска вода, а над извором поређане кошнице са пчелама.

Пред једном од кућа затекосмо Драгију. Муж јој Илија, рече, отишао до шљивика да ореже и очисти шибље и изданке. На столу под надстрешницом свега: оскоруше, купине, дрењине, крушке и јабуке разних врста, ораси... Драга, како је овде сви зову, у великом је послу. Припрема џем од дрењина и сок од крушака, суши на сунцу шљиве и јабуке. А већ је, вели, испунила скоро све полице у подруму соком, џемом, пекмезом, компотом...

– Све ово спремила сам од воћа које смо мој Илија и ја убирали по шуми, ту одмах изнад наших кућа. Има тога колико ти душа хоће, само треба да се потрудиш и набереш јагоде, купине, оскоруше, дрењине, шипурак, брекиње, мукиње... Све чисто, нетакнуто ни људском руком ни хемикалијама. И све ја то претворим у здраву храну. Чувам у подруму који је бољи од сваког замрзивача. И после поделим деци и унуцима. Остане и за мог чичу и мене, а и за госте – казује Драгија Шмигић.

Гледамо: доле се спуштају шумовите долине испресецане потоцима и пропланцима на чијим су ливадама некада пасла стада на хиљаде оваца и на стотине говеда. Сад је све утонуло у тишину. Уто, ето и Радивоја. Био је, вели, код школе да види шта још треба. Овај Илијин братанац, земунски привредник, купио је овде запуштени задружни дом, а део уредио и, уз помоћ општине, отворио школу. Он је ту поред Илијине саградио нову кућу, као и брат му Ђорђе. Са извора увели су и воду у објекте, а одвели је и до школе. Илија и Драгија Шмигић су у Товрљану већ 15 година, од пензионисања. – Ја сам међу последњима отишао одавде у Београд, а међу првима сам се вратио – прича Илија. Иако је Драгија родом из недалеког села Точана, упознали су се случајно тек у престоници. Она је радила у „Трикотажи” у Гроцкој, а он у Ветеринарском заводу. Видели су се, каже, код неког рођака. Допало му се то што му је, док се гостио, очистила ципеле. Од тада се нису растајали.

Завршио је Илија економски факултет и био генерални директор предузећа „Бразде”. Он и Драгија имају сина Дејана, привредника и ћерку Данијелу, економисту. И шесторо унучади, по троје од обоје. Они су сви у Београду, али лета проводе овде.