Zimnica iz planine

Tovrljane ispod Sokolovice – Radan je jedna od najvećih planina na jugu Srbije. Njegov veliki ogranak je Sokolovica. A najveće selo pod njom je Tovrljane. I ono se svelo na dvadesetak „živih” kuća, kao i mnoga u planinskim predelima. Do ovih dana, više od dve decenije, bila je zatvorena i škola. Međutim, ono što poslednjih godina ovde rade Šmigići, Petrovići, Bojovići, Krasići i još neke porodice nagoveštava bolje dane.

Kuće Šmigića su pod Velikim kršom, najvišim vrhom Sokolovice. Ilija i bratanci mu Đorđe, Radivoje i Šmigo obnovili su stare kuće i izgradili i nove. U dvorištima se svuda šareni cveće, savile se od roda jabuke, kruške, dunje... Pred kućama izvire bistra planinska voda, a nad izvorom poređane košnice sa pčelama.

Pred jednom od kuća zatekosmo Dragiju. Muž joj Ilija, reče, otišao do šljivika da oreže i očisti šiblje i izdanke. Na stolu pod nadstrešnicom svega: oskoruše, kupine, drenjine, kruške i jabuke raznih vrsta, orasi... Draga, kako je ovde svi zovu, u velikom je poslu. Priprema džem od drenjina i sok od krušaka, suši na suncu šljive i jabuke. A već je, veli, ispunila skoro sve police u podrumu sokom, džemom, pekmezom, kompotom...

– Sve ovo spremila sam od voća koje smo moj Ilija i ja ubirali po šumi, tu odmah iznad naših kuća. Ima toga koliko ti duša hoće, samo treba da se potrudiš i nabereš jagode, kupine, oskoruše, drenjine, šipurak, brekinje, mukinje... Sve čisto, netaknuto ni ljudskom rukom ni hemikalijama. I sve ja to pretvorim u zdravu hranu. Čuvam u podrumu koji je bolji od svakog zamrzivača. I posle podelim deci i unucima. Ostane i za mog čiču i mene, a i za goste – kazuje Dragija Šmigić.

Gledamo: dole se spuštaju šumovite doline ispresecane potocima i proplancima na čijim su livadama nekada pasla stada na hiljade ovaca i na stotine goveda. Sad je sve utonulo u tišinu. Uto, eto i Radivoja. Bio je, veli, kod škole da vidi šta još treba. Ovaj Ilijin bratanac, zemunski privrednik, kupio je ovde zapušteni zadružni dom, a deo uredio i, uz pomoć opštine, otvorio školu. On je tu pored Ilijine sagradio novu kuću, kao i brat mu Đorđe. Sa izvora uveli su i vodu u objekte, a odveli je i do škole. Ilija i Dragija Šmigić su u Tovrljanu već 15 godina, od penzionisanja. – Ja sam među poslednjima otišao odavde u Beograd, a među prvima sam se vratio – priča Ilija. Iako je Dragija rodom iz nedalekog sela Točana, upoznali su se slučajno tek u prestonici. Ona je radila u „Trikotaži” u Grockoj, a on u Veterinarskom zavodu. Videli su se, kaže, kod nekog rođaka. Dopalo mu se to što mu je, dok se gostio, očistila cipele. Od tada se nisu rastajali.

Završio je Ilija ekonomski fakultet i bio generalni direktor preduzeća „Brazde”. On i Dragija imaju sina Dejana, privrednika i ćerku Danijelu, ekonomistu. I šestoro unučadi, po troje od oboje. Oni su svi u Beogradu, ali leta provode ovde.