Пенелопа која није „залогај за моје зубе”

Издавачка кућа ТАНЕСИ објавила је недавно две књиге Симона Симоновића (1946), збирку песама „Низ воду” и књигу записа о песмама и српским песницима „Онај Dis у мени”. Књига је необично компонована: садржи приче, есеје, аутобиографске белешке, своје и туђе песме, коментаре – како је то чинио Црњански уз „Итаку”.

На основу медија стиче се утисак да нам се сваки дан „догађа историја”, а, у ствари – „слушамо временску прогнозу од прошле године”?

Не бих да тумачим своју песму, још мање да је дописујем. Стижу нове стране историје Србије. Слушам оне који је, у преговорима, прелиставају, допуњују, што је још горе, издају и реверсе. Толико се шепуре и док отворе сва поглавља, нестаће Србија. Довољно је што у мојој песми „напољу пљушти”.

Песник каже: „Више немам куд, с рецептом, а без лека”. Два добра не иду заједно?

То је стих из завршне песме „Опет, касно”. Иако она може да се чита и као љубавна, завршава се знаком питања. Да два добра не иду заједно сведоче и још неке моје песме: „Стрес, с дијагнозом”, „О болести коју само што нисам...”, као и оне о смрти. Поменућу и песму „Али, богме”, коју је издвојио Драган Стојановић. Враћајући се с гробља у Врању, негде после поноћи, чуо сам очев глас. Упитао ме је да ли сам још у животу. Одговорио сам: „Јесам, оче, али богме у рђаву”!

Циклусу породичних песама припада и „Слатка мука”. У данашњем свету породица је велико уточиште?

И више од тога, премда је породица највише на удару. Власт је разара смањивањем плата и пензија. Што се тиче моје породице, и она плаћа цену неспособних власти, сваке горе од претходне. Деца не могу да ми помогну, ни ја њима. „Слатка мука” је изван тога. Пола моје породице свира (клавир, виолончело, виолина) и пева. У потрази за „узвишеним звуком”, моји унук и унука – „задиркују се док укрштају гудала”. Пристигла је још једна унука која ће, својим гласом, засладити моју муку.

И људи у „поодмаклим годинама” имају право на љубав. Она није само привилегија младих?

Моја претходна књига песама „Турско гробље”, била је у знаку микро и макрофизике, од обдукционог стола до тамних звезда. Збирку „Низ воду” писао сам три године. Има тридесет и три песме. Дељива је с бројем три. Математика је, каже Платон, језик природе. У српском језику женског је рода. И она се увукла у пола мојих песама. У тролејбусу је, Еуридика у подземном пролазу, на раскршћу Београдске и Његошеве улице, усред кошаве, задихана с четрдесет и нешто година, на фотографији, љубавна из неколико делова, Пенелопа која није „залогај за моје зубе”... Она која најпре сабира све, чак и неспоразуме, а затим их одузима. Привилегована је да упије оне пре ње. И да се разликује од њих. Књига „Онај Dis у мени”, коју сам писао тридесет и три године, садржи двадесет и један запис и има сто страна. На крају је запис „Љубавне песме”, заједно с песмом „Окренута леђима”, која је његов средишни део. Запис полако прелази у причу. И док наговештавам љубавну песму коју ћу написати, моја драга, такође с правом на љубав и на већу привилегију, можда зато и себичнија од оних пре ње, благо хрче и на крају одлази пре трећих петлова.

Књигу „Онај Dis у мени” посветили сте пријатељу Саши Хаџи Танчићу. Везује вас дугогодишње пријатељство?

Нисам је формално посветио, јер је мртав. Али, без њега ове књиге не би било, барем не с овим насловом, у мом избору и с поговором Милисава Савића. Наговарао ме је да објавим записе: „Ако ти нећеш, ја ћу ти их наћи у библиотеци”, чуо сам га, не једном. Не само што је писао о мојим песмама, већ је бринуо о мени. И ја о њему. Роман „Караван Светог Влаха” међу бољим је у новијој српској књижевности. Саша је, незаслужено, остао заглављен између Лесковца и Ниша.

Ваши књижевни учитељи били су: Душан Матић, Васко Попа, Јован Христић, Борислав Радовић, Александар Ристовић... Шта сте од њих научили?

Најдуже познајем Борислава Радовића. Упознали смо се у аматерском позоришту у Врању, играли смо у истој представи. Он као војник, ја као гимназијалац. Недавно сам у књизи „Позоришни живот Врања” нашао списак аматера у сезони 1962/63, на коме смо и Бора и ја. Душан Матић је нешто посебно. Можда сам од њега научио највише, иако га најмање „има” у мојим песмама. Помогао ми је, на почетку, да прескочим два-три корака. Као магнет, привлачио је различите људе, не само песнике. Штета што његова „соба” није била „озвучена”. Упознао ме је с Јованом Христићем. Васка сам срео као студент. У његову кућу ушао сам једног јутра, јуна 1968, право с демонстрација, с Правног факултета. Имам његову посвету „Симону Црвеном, другарски”. Касније смо се виђали, не само као уредници Нолита. Са Александром Ристовићем упознао ме је Радовић у „Новом поколењу”. Имали су они и боље, присније пријатеље. Да сам био уредник у „Просвети”, дружио бих се с другим песницима. Научио сам да будем друкчији.

У насловном есеју, „Онај Dis у мени”, говорите о утицајима и преузимању стихова од других аутора. Које песнике радо цитирате?

Не толико о утицајима, колико о припадности одређеним песничким поднебљима. Нисам бирао Dis-ово поднебље, оно је изабрало мене. Меланхолија. Нисам могао да је избегнем. Нити сам се (из)лечио, на време. Нема Dis-а у мојим песмама, сем у три-четири стиха, има га у мени. Најчешће сам користио мотиве из народних песама, посебно оних врањских. Једном ме је повукао глагол нишнути се – да напишем песму „Нишна ме дашак”, други пут народна загонетка (сенка) у песми „Питалице при заласку сунца”. Што више речи, више њихових значења. Језик у песмама није одело него тело, рекао је А. Б. Шимић. Можда ће будући критичари уносити песме у компјутер. Овај песник користи триста речи, од којих се ђаво, анђео, љубав... јављају по тридесет пута, онај шестсто речи, при чему се те и те јављају једном, двапут, трипут...  Од стихова Бранка Радичевића (после њега јесен, живот без смисла, пустила је корење у српској поезији), Војислава Илића, Душана Матића, Борислава Радовића и мојих саставио сам „песму” која се налази на крају записа „На извору и увиру”. У седамнаест стихова осамдесет и седам речи. Све је у речима, то је то.