Penelopa koja nije „zalogaj za moje zube”

Izdavačka kuća TANESI objavila je nedavno dve knjige Simona Simonovića (1946), zbirku pesama „Niz vodu” i knjigu zapisa o pesmama i srpskim pesnicima „Onaj Dis u meni”. Knjiga je neobično komponovana: sadrži priče, eseje, autobiografske beleške, svoje i tuđe pesme, komentare – kako je to činio Crnjanski uz „Itaku”.

Na osnovu medija stiče se utisak da nam se svaki dan „događa istorija”, a, u stvari – „slušamo vremensku prognozu od prošle godine”?

Ne bih da tumačim svoju pesmu, još manje da je dopisujem. Stižu nove strane istorije Srbije. Slušam one koji je, u pregovorima, prelistavaju, dopunjuju, što je još gore, izdaju i reverse. Toliko se šepure i dok otvore sva poglavlja, nestaće Srbija. Dovoljno je što u mojoj pesmi „napolju pljušti”.

Pesnik kaže: „Više nemam kud, s receptom, a bez leka”. Dva dobra ne idu zajedno?

To je stih iz završne pesme „Opet, kasno”. Iako ona može da se čita i kao ljubavna, završava se znakom pitanja. Da dva dobra ne idu zajedno svedoče i još neke moje pesme: „Stres, s dijagnozom”, „O bolesti koju samo što nisam...”, kao i one o smrti. Pomenuću i pesmu „Ali, bogme”, koju je izdvojio Dragan Stojanović. Vraćajući se s groblja u Vranju, negde posle ponoći, čuo sam očev glas. Upitao me je da li sam još u životu. Odgovorio sam: „Jesam, oče, ali bogme u rđavu”!

Ciklusu porodičnih pesama pripada i „Slatka muka”. U današnjem svetu porodica je veliko utočište?

I više od toga, premda je porodica najviše na udaru. Vlast je razara smanjivanjem plata i penzija. Što se tiče moje porodice, i ona plaća cenu nesposobnih vlasti, svake gore od prethodne. Deca ne mogu da mi pomognu, ni ja njima. „Slatka muka” je izvan toga. Pola moje porodice svira (klavir, violončelo, violina) i peva. U potrazi za „uzvišenim zvukom”, moji unuk i unuka – „zadirkuju se dok ukrštaju gudala”. Pristigla je još jedna unuka koja će, svojim glasom, zasladiti moju muku.

I ljudi u „poodmaklim godinama” imaju pravo na ljubav. Ona nije samo privilegija mladih?

Moja prethodna knjiga pesama „Tursko groblje”, bila je u znaku mikro i makrofizike, od obdukcionog stola do tamnih zvezda. Zbirku „Niz vodu” pisao sam tri godine. Ima trideset i tri pesme. Deljiva je s brojem tri. Matematika je, kaže Platon, jezik prirode. U srpskom jeziku ženskog je roda. I ona se uvukla u pola mojih pesama. U trolejbusu je, Euridika u podzemnom prolazu, na raskršću Beogradske i Njegoševe ulice, usred košave, zadihana s četrdeset i nešto godina, na fotografiji, ljubavna iz nekoliko delova, Penelopa koja nije „zalogaj za moje zube”... Ona koja najpre sabira sve, čak i nesporazume, a zatim ih oduzima. Privilegovana je da upije one pre nje. I da se razlikuje od njih. Knjiga „Onaj Dis u meni”, koju sam pisao trideset i tri godine, sadrži dvadeset i jedan zapis i ima sto strana. Na kraju je zapis „Ljubavne pesme”, zajedno s pesmom „Okrenuta leđima”, koja je njegov središni deo. Zapis polako prelazi u priču. I dok nagoveštavam ljubavnu pesmu koju ću napisati, moja draga, takođe s pravom na ljubav i na veću privilegiju, možda zato i sebičnija od onih pre nje, blago hrče i na kraju odlazi pre trećih petlova.

Knjigu „Onaj Dis u meni” posvetili ste prijatelju Saši Hadži Tančiću. Vezuje vas dugogodišnje prijateljstvo?

Nisam je formalno posvetio, jer je mrtav. Ali, bez njega ove knjige ne bi bilo, barem ne s ovim naslovom, u mom izboru i s pogovorom Milisava Savića. Nagovarao me je da objavim zapise: „Ako ti nećeš, ja ću ti ih naći u biblioteci”, čuo sam ga, ne jednom. Ne samo što je pisao o mojim pesmama, već je brinuo o meni. I ja o njemu. Roman „Karavan Svetog Vlaha” među boljim je u novijoj srpskoj književnosti. Saša je, nezasluženo, ostao zaglavljen između Leskovca i Niša.

Vaši književni učitelji bili su: Dušan Matić, Vasko Popa, Jovan Hristić, Borislav Radović, Aleksandar Ristović... Šta ste od njih naučili?

Najduže poznajem Borislava Radovića. Upoznali smo se u amaterskom pozorištu u Vranju, igrali smo u istoj predstavi. On kao vojnik, ja kao gimnazijalac. Nedavno sam u knjizi „Pozorišni život Vranja” našao spisak amatera u sezoni 1962/63, na kome smo i Bora i ja. Dušan Matić je nešto posebno. Možda sam od njega naučio najviše, iako ga najmanje „ima” u mojim pesmama. Pomogao mi je, na početku, da preskočim dva-tri koraka. Kao magnet, privlačio je različite ljude, ne samo pesnike. Šteta što njegova „soba” nije bila „ozvučena”. Upoznao me je s Jovanom Hristićem. Vaska sam sreo kao student. U njegovu kuću ušao sam jednog jutra, juna 1968, pravo s demonstracija, s Pravnog fakulteta. Imam njegovu posvetu „Simonu Crvenom, drugarski”. Kasnije smo se viđali, ne samo kao urednici Nolita. Sa Aleksandrom Ristovićem upoznao me je Radović u „Novom pokolenju”. Imali su oni i bolje, prisnije prijatelje. Da sam bio urednik u „Prosveti”, družio bih se s drugim pesnicima. Naučio sam da budem drukčiji.

U naslovnom eseju, „Onaj Dis u meni”, govorite o uticajima i preuzimanju stihova od drugih autora. Koje pesnike rado citirate?

Ne toliko o uticajima, koliko o pripadnosti određenim pesničkim podnebljima. Nisam birao Dis-ovo podneblje, ono je izabralo mene. Melanholija. Nisam mogao da je izbegnem. Niti sam se (iz)lečio, na vreme. Nema Dis-a u mojim pesmama, sem u tri-četiri stiha, ima ga u meni. Najčešće sam koristio motive iz narodnih pesama, posebno onih vranjskih. Jednom me je povukao glagol nišnuti se – da napišem pesmu „Nišna me dašak”, drugi put narodna zagonetka (senka) u pesmi „Pitalice pri zalasku sunca”. Što više reči, više njihovih značenja. Jezik u pesmama nije odelo nego telo, rekao je A. B. Šimić. Možda će budući kritičari unositi pesme u kompjuter. Ovaj pesnik koristi trista reči, od kojih se đavo, anđeo, ljubav... javljaju po trideset puta, onaj šeststo reči, pri čemu se te i te javljaju jednom, dvaput, triput...  Od stihova Branka Radičevića (posle njega jesen, život bez smisla, pustila je korenje u srpskoj poeziji), Vojislava Ilića, Dušana Matića, Borislava Radovića i mojih sastavio sam „pesmu” koja se nalazi na kraju zapisa „Na izvoru i uviru”. U sedamnaest stihova osamdeset i sedam reči. Sve je u rečima, to je to.