Урнебесна друштвена трагедија

Текст „Клаустрофобична комедија” Душана Ковачевића је изузетно инспиративна, препознатљиво ковачевићевска, апсурдна и опора трагикомедија сложене структуре. У комаду се преплићу три тока догађаја, са низом литерарних референци, на пример на Шекспировог „Отела” и Чеховљевог „Галеба”. У њему се сударају живот и позориште, при чему театар антиципира стварност, што се може разумети метафорички, да је позориште паметније од живота, и да се у њему могу наћи ублажења нагомиланих тескоба у стварности.

У погледу режије, најновија представа „Клаустрофобична комедија“, чији је потписник Дарко Бајић, не може се рећи да постоји естетизованији, маштовитији приступ, нарочито у смислу ликовности представе. Режија је конвенционална, али је истовремено и врло доследна и успешна у томе, јер чврсто води компликовану радњу и наступ глумаца. Спој одличног текста Душана Ковачевића, његове горко ироничне и отрежњујуће обраде наопакости савременог живота, и изузетне игре глумаца, показао се као сасвим довољан за успех представе.

Убојито продорну глумачку снагу недвосмислено доноси Љубомир Бандовић у улози гаравог Саве оџачара, налик Отелу. Он је наиван добричина, примерак умируће врсте у савременом друштву, који својом безусловном добротом и љубављу спасава свет, макар на симболичком плану. Глумац га је извајао као топлу особу, усамљену и сетну, у мелодрамским цртама у односу са Нином, објективно друштвено пораженог, али и прилично твродглавог у погледу неодустајања од људскости. Одбеглу пољску балерину Нину Херберт такође врло квалитетно игра Невена Ристић, љупко, вилински  грациозно, суптилно и у глумачким и у плесачким партијама (кореографија Милан Громилић). Она је метафора страдања лепоте у корумпираном друштву које воде политичари муфљузи, што је посебно изражајно приказано у сцени њеног плеса за Јагошу, игре за спас живота, као да је Аска пред вуком.

Јагошу Краја, тог моћног политичког функционера, превртљивца и хохштаплера, налик Шекспировом Јагу, одговарајуће одлучно и хладно игра Зоран Цвијановић. Теју Краја, усредсређеног писца који упоредо са животом обликује његов драмски одраз, веродостојно представља Славко Штимац. Веселу Крај која, попут Маше из Чеховљевог „Галеба”, симболички носи црнину за својим животом, игра Јована Стојиљковић хладно и дистанцирано, такође у складу са значењима лика. Марко Јанкетић је сјајан, ванредно убедљив у улози блентавог Вулета милиционера, посебно ефектно у причању анегдоте из лова на дивље свиње и вепрове. Игор Грабовица, као балетан Леополд Важик, Нинин партнер, протутњи у пар наврата сценом као накинђурена утвара, а Вања Јанкетић као Господин Грабињски.

У представи има неколико драматуршко-редитељских интервенција, које надграђују оригинални текст, односно коментаришу прву представу по овом комаду, из 1987. године, у режији писца Ковачевића, такође на сцени Звездаре. На пример, ликови у неколико сцена певају староградску песму „Стани, стани Ибар водо”, које нема у оригиналном тексту. То је била омиљена песма Данила Бате Стојковића, који је играо Саву 1987. године, па је поступак њеног укључивања дискретан омаж овом глумцу. У вези са том песмом вероватно треба тумачити велику слику каменог моста на сцени, у чијој се позадини одвија један део радње Бајићеве представе, јер преко Ибра код Рашке постоји такав камени мост (сценографија Миленко Јеремић).

У погледу употребе музике у овој представи, занимљиво је и емитовање усемплованих делова песме „Земља” групе ЕКВ, у мелодрамској кулминацији радње, експлозији љубоморе и освете актера. Речи Милана Младеновића ту доносе важна иронична значења конкретне радње, али се могу разумети и као фини наговештај краха Југославије (песма је такође из 1987. године, када се отприлике одиграва и радња Бајићеве представе). „Клаустрофобична комедија” је онда била, а и данас апсолутно јесте, урнебесно актуелна друштвена трагедија, из утробе избачен крик против политичара покварењака, гамади која систематски изједа ретко преосталу људскост.