Социјални идентитети младих

После распада Jугославије, у државама насталим на том тлу појачана је идентификација с етничком и верском групом. Верски и етнички идентитети формирају се још у току детињства, у процесу социјализације, а изграђују се, најчешће, на основу етничке и верске припадности родитеља. У постконфликтним друштвима, као што је наше, етнички и верски идентитети, нажалост, још представљају један од главних извора тензија у региону.

С друге стране, национални, односно грађански идентитети, који представљају снагу везаности за своју државу, представљају потенцијални начин превазилажења етничких тензија. Национални идентитети на овим просторима у последњих 30 година претрпели су знатне измене. Пре тридесет година, национални идентитет, за грађане свих бивших југословенских република, био је заједнички, надетнички и везан за јединствену државу – Југославију. Државе формиране после 1990. најчешће носе име етничке већине (нпр. Србија – Срби, Македонија – Македонци итд.), што је довело до тога да национални идентитет за етничку већину буде практично „преклопљен” с етничким. Насупрот томе, за етничке мањине, овај процес довео је до даље диференцијације националног и етничког идентитета (нпр. Бошњаци у Србији или Албанци у Македонији).

Истраживање се бави младима из Србије (укључујући и Косово), Босне и Херцеговине и Македоније, јер они представљају један од најважнијих ресурса за друштвене промене у региону. Ове генерације нису учествовале у последњим сукобима, али су одрастале у етнички сегрегираним друштвима или друштвима с високим етничким тензијама. Речима једног младића из Новог Пазара (19 година):

– Оптерећује ме то. Једноставно, мораш да одлучиш да ли си „ово” или „оно”. Ако си „ово” онда не волиш „оно”, а ако си „оно” онда не волиш „ово”. Не слажем се с тим, али тако ствари функционишу овде.

Циљ истраживања био је да проучимо националне (државне), етничке и верске идентитете младих, као и то колико млади прихватају становнике других земаља, али и своје сународнике друге етничке и религиозне припадности и колико уопште имају прилике за контакт с другим групама.

Резултати нашег истраживања указују на то да се све етничке већине (нпр. Срби у Србији) снажније идентификују са својом земљом него са етничком или религиозном групом. С друге стране, етничке мањине (нпр. Срби у Босни) снажније се идентификују с етничком припадношћу или вероисповешћу, него с државом у којој живе. Овај резултат вероватно је последица тога што су ови идентитети, код већине, у великој мери „преклопљени”, па за њих национални (државни) и етнички идентитет представљају еквиваленте. Тако, на пример, етнички већинско српско становништво у Србији, кад помисли на појам „грађани Србије”, углавном мисли само на припаднике своје етничке групе. С друге стране, мањине, зато што код њих не постоји преклапање националног (државног) и етничког идентитета, више се ослањају на свој етнички идентитет. Ипак, треба истаћи да разлике између мањина и већина у погледу националних идентитета нису у тој мери значајне, те да се, у просеку, млади умерено идентификују с ове три групе, а знатно више с групом пријатеља или породицом.

Структура социјалних идентитета појединца знатно одређује и његов однос према другим етничким и верским групама. Општи тон осећања према другим етничким и верским групама, према нашем истраживању, у најмању руку је равнодушан, ако не и хладан. Овај тренд је нешто израженији код мањина у свим земљама, а може бити у вези управо с њиховим мањинским статусом. Један од узрока хладнијих осећања јесте и релативно ниска учесталост контакта међу припадницима различитих етничких и верских група: посебно тамо где су мањине знатно бројније (Србија и Косово). Отежавајући фактор ретких контаката јесу и нерешена политичка питања и језичке баријере (нпр. Албанаца и Македонаца).

С друге стране, кад се контакти једном успоставе, млади их углавном оцењују у позитивним тоновима, што указује на то да више контаката међу различитим етничким и верским групама могу представљати правац за смањивање етничких тензија. Додатно, онлајн контакт између већине и мањине путем друштвених мрежа чешћи је од директног контакта, што указује на један од могућих праваца приближавања младих људи.

*Истраживач Фондације за развој економске науке (Више о пројекту на: http://www.sibyouth.org/rs)