И луцерка доноси срећу

Банатско Карађорђево – Селу које су после Првог светског рата подигли Личани, солунски добровољци, срећу не доноси детелина са четири листа већ луцерка, „седмакиња” по којој је оно постало познато у некадашњој Југославији. Поред гајења поменуте детелине, која се сматра изузетно квалитетном сточном храном, мештани Карађорђева су се посебно специјализовали за производњу семена, које такође има добру прођу на тржишту, а оно је много шире и захвалније.

Ако то семе са собом нису донели досељеници, који су уочи рата живели у Америци, а како се то тврди у селу, онда су бар донели америчка искуства. Како, иначе, објаснити да је производња семена луцерке у Србији највећим делом лоцирана у Војводини, и то на око 3.000 хектара, а бар пола од тих површина налази се у Банатском Карађорђеву и окружењу.

Процењује се да просечна годишња продукција семена у Војводини износи око 750 тона, чија је вредност око два милиона евра, а по том основу зарада износи око милион евра, а то за једно село уопште није мало. Посебно ако се пође од незваничне оцене мештана да је у укупној производњи луцерке зарада на семену екстрапрофит.

Драган Радаковић, један од млађих произвођача објашњава, да зарада у производњи детелине варира, нарочито код семена. Луцерка се сеје једном на шест, седам година, а коси се и до пет пута годишње и то док не презори. Након сушења – чија дужина зависи од временских прилика, јер ако се дани окишају ратари имају грдне проблеме –детелина се балира и складишти. Одатле је, у неко доба године кад достигне бољу цену, преузимају углавном накупци, који посредују и воде главну реч на путу до сточних јасала широм Србије.

Процес производње семена је још сложенији. За семе се користи други откос који се оставља дуже на њиви, све док детелина потпуно не сазри. Добро је да у том периоду не буде кише, а ако она буде учестала, семе може потпуно да пропадне. Семенска детелина код кошења мора да буде потпуно зрела и сува и киша може све да поквари. Зато се производња семена сматра веома нестабилном и приноси у једној години могу бити одлични, а већ следеће су лоши. Проблем је и што посао са детелином тражи много радника.

Својевремено је у селу постојала земљорадничка задруга која је окупљала мештане који сеју детелину. Она је организовала и производњу, а што је најважније и продају. Задруга је прерађивала и семе детелине. Њу су у приватизацији преузели бизнисмени из Новог Сада, који су, срећом, наставили прераду семена и врше откуп од произвођача. Купци семена на велико долазе и из других средина, па је присутна и тржишна утакмица.

Прераду семена у бившој задрузи сада води семенска кућа из Новог Сада „Семенарна коп”. Они прерађују семе које купе од коопераната и онда га пласирају на тржиште.

– Ми имамо сталне кооперанте и међу нама постоји неопходно поверење. Полазна основа је наше декларисано семе које се обавезно користи у производњи. Квалитетом смо се већ доказали на ширем тржишту – каже нам технолог Миладин Панић.

Највећи кооперант Чисар Вилмош из оближњег пограничног села Хетин производи семе детелине на 150 јутара.

– Реч је производњи која је у великој зависности од временских прилика, па иако изгледа да је ово поднебље веома повољно за детелину, ризик није искључен. Ипак, она је исплатива, а кад је реч о семену, оно је наша велика извозна шанса – истиче Вилмош.

Семе из Банатског Карађорђева се извози на тржишта бивше Југославије, Италију , Немачку... Тамо се и његове клице користе као изузетно цењена и здрава храна.