Командант и десет америчких председника

Амерички уводничари су пола века неисцрпну инспирацију за своје текстове налазили у Фиделу Кастру, али ниједно од њихових предвиђања није се остварило. Седма сила му од почетка одбројава дане, а ни данас није сигурна да Фидел Кастро заиста одлази, иако се сам у то заклиње.

И пре него што је дошао на власт пре пола века, америчка штампа почела је са уводницима о Кастру и Куби. Кастро је, како сада открива „Лос Анђелес тајмс”, виђен као претња северноамеричкој сили, још у јулу 1958. када је киднаповао неколико Американаца. Уредништво листа упозорило је америчку администрацију да „не треба да седи скрштених руку” , и да би „њихови очеви” у сличним приликама послали америчке маринце.

Знатно опрезније колегијум је реаговао 2.јануара 1959, када су побуњеници са Кастром на челу преузели власт:„Батистина снага је полако исисана изванредном револуцијом Фидела Кастра и његових следбеника…Кастро је више пута поновио да не жели да буде председник…какву год званичну или незваничну улогу да преузме, Кастро ће сигурно бити нови ’јаки човек’ на Куби. Свет у међувремену чека да види како ће употребити своју снагу…”

Неколико месеци касније, 25 маја 1959. тадашњи главни уредник писао је о Фиделу Кастру као о човеку који је својом искреношћу импресионирао све уреднике. Његов програм за Кубу , колико сам ја могао да видим, пун је добрих намера и без дефинитивног плана. Још је рано у револуцији да се ти планови оформе…

Демолирани хотел у Харлему

У фебруару следеће године амерички капитал и инвестиције почели су да се повлаче са Кубе и штампа је то уводницима поздравила. Већ у априлу 1960. коментатори су почели са узалудним навијањем да се збаци Фидел Кастро. То се десило када је један од кубанских уредника протеран из земље. Коментатор „Тајмса” погрешно је предвидео да ће Кастра рестрикција штампе скупо коштати, упоређујући догађај са Пероновим (аутократа у Аргентини) протеривањем једног истакнутог новинара. „И Фидел Кастро би могао да се увери како један од протераних новинара може симболично да има већу снагу и да значајно надживи свог прогонитеља…”

У јулу 1960. „Лос Анђелес тајмс” први пут пореди кубанског лидера са Хитлером. Позивајући пријатеље из Латинске Америке(тада је веза САД са латиноамеричким суседима била много јача и значајнија) да почну да „делују заједничким снагама” уколико не желе да „комунизам оствари своју највећу победу, и то у нашем задњем дворишту”.

А када је са својом делегацијом дошао на заседање Генералне скупштине УН 21 септембра 1960, била је то прилика да се исмеје његова „револуционарна штедљивост”. Кубанска делегација није хтела да плати 400 долара на дан (за тридесет соба) у хотелу „Шелбурн”, па се свита састављена од „пробача хране, лекара, обезбеђења, чешљача Кастрове браде” преместила у Харлем где је платила двоструко више на дан. Оставили су за собом, како је бар утврдио коментатор „Тајмса”, ишчупане гајтане, цигарама прогореле тепихе и завесе, устајале бифтеке у фрижидерима. Основна учтивост, како су написали, налаже да не наведемо какво је било стање у купатилима…

Медији су почели да ишчекују Кастрову смрт још 1972. године. „Тајмс” у јуну пре тридесет шест година први пут пише како се Кастро хвали даму је „срце од челика”, иако неки кругови „блиски кубанском диктатору” наговештавају да показује знаке човека који је преживео срчани удар...

Ипак, месец дана после тога, када су се амерички научници вратили са једне конференције УН у Хавни, уредништво је почело да се залаже за омекшавање америчке блокаде комунистичког острва. „Не зато што је Кастро постао добар момак и сусед, већ зато што санкције нису у националном интересу Америке…”

Но, нико их у Вашингтону није послушао. Поједини новинари тражили су да тадашњи председник Никсон према Куби примени исту тактику какву је почео да спроводи према Кини. Чак је и конзервативни ерудита и писац Вилијам Ф. Бакли џуниор нашао за сходно да напише како је кренуо у илегалну хуманитарну акцију да помогне сестри своје кубанске куварице на самрти. Исписао је рецепт за морфијум и набавио га у америчкој апотеци. Утрапио је морфијум пилоту „Пан-Ама”, а двадесет четири часа после тога болесници на самрти на Куби уминули су неиздрживи болови.

Председник Картер заговарао је политику „отвореног срца и пружених руку”према стотини хиљада политичких дисидената који су прихватили Кастрово одобрење да напусте земљу.

На тридесетогодишњицу доласка Кастра на власт, колегијум „Лос Анђелес тајмса” одлучио се на „одмерени коментар” у коме је констатовано да је „кубански диктатор анахронизам не само за Латинску Америку него и за социјалистички свет у целини”. Али, додаје се, „Латиноамериканци не виде више у Кастру опасност…јер схватају да је његово време прошло”…

Тешко је објаснити како је Кастро успео да одржи режим на Куби и после распада совјетског блока и пада Берлинског зида, како је надомак америчке обале кубански комунизам опстао опкољен „океаном капитализма”.

Погрешна процена

У октобру 1991. одржава Четврти конгрес КПКубе и нестрпљиви колегијум констатује у новом уводнику да Кастро више нема свог моћног заштитника и да су му дани одбројани.

Али историја је на сасвим други начин изрежирала улогу кубанског вође. У јулу 1993. он је на власти дочекивао новог осмог америчког председника, поздрављајући Била Клинтона као „човека мира” . Уводник„ЛА тајмса” узалуд је позивао Вашингтон да искористи ту прилику и поправи односе са суседним острвом. „Сада је време да се дијалогом врати Куба ка демократији без крвопролића”, писао је калифорнијски лист. Нешто пре тога 23 латиноамеричка државника састала су се у Бразилу и захтевала окончање америчког ембарга.

Четрдесетогодишњицу своје владавине, што се америчких медија тиче, Кастро је дочекао у сенци афере око кубанског детета са сплава Елијана Гонзалеса, који је преживео буру и дочепао се америчке обале – иако му се мајка удавила у таласима. Дечак је враћен оцу на Кубу ипостао Кастров најузорнији пионир.

Ни терористички напад 11. септембра 2001. није бацио Кубу у засенак. Јавили су се коментари у којима је аргументовано да ЦИА греши кад криминалне банде узима да завршавају послове од интереса за земљу. Из нафталина су извучене операције којима су руководили Ајзенхауер и Кенеди, када су уз помоћ мафије из Лас Вегаса покушали убиство Кастра.

Барак Обама, црни сенатор из Илиноиса, како са одобравањем констатује колумниста „ЛА тајмса”, први је председнички кандидат који се отворено и „храбро” залаже за слободно путовање Американаца на Кубу као једини начин да се укине информативна блокада.

У међувремену Кастро је на власти надживео Ајзенхауера, Кенедија, Џонсона, Никсона, Форда, Картера, Регана, Буша старијег, Клинтона, …а са власти се повлачи при крају мандата Џорџа Буша сина.

Када је о Совјетском Савезу реч, дошао је у време Хрушчова, преживео Брежњева, Черњенка, Андропова, успео да надживи Горбачова…Испратио је у историју Јељцина и одлази при крају Путиновог мандата.