Да ли је усамљеност судбина

За сваког усамљеника недељно јутро је вероватно најдепресивнији део последњег дана у седмици. Омамљеност протекле суботње вечери, утопљене у бескрајним количинама алкохолних пића, испразним разговорима са најбољим другарима, слушању сетне свирке олињалих музичара који су своје битисање свели тек на покоју напојницу искамчену од пијаних гостију, размени нежности са неком од дама које су се игром судбине и саме затекле у животном безнађу… А, после свега, повратак отежалим корацима у опустели дом, стропоштавање у нераспремљен кревет, и – бекство у сан прекидан кошмарима…

Буђење после тако проведене ноћи болно је, па у неку руку и бесмислено. Јер и у мамурној глави остаје сазнање да оно што ће уследити до вечери неће донети ништа ново. Мисли ће се свести на следећи дан и горку истину да живот иде даље, неумољиво, по своме, и – мимо нас.

Или, како би то сликовито описао амерички кантри певач Крис Кристоферсон: „Пробудих се у ново, недељно јутро. Сваки покрет главом ми је причињавао бол. Пиво које сам попио за доручак није било лоше, па сам му додао још једно – као посластицу. Потом сам почео да копам по орману у потрази за најчистијом од свих мојих прљавих кошуља. Умио сам се, очешљао и смандрљао низ степенице у сусрет новом дану…”

Кристоферсон је ову песму написао у време док је радио као домар у једној оронулој згради у Нешвилу у којој је била смештена музичка издавачка компанија „Колумбија рекордс”. Ово је био заиста необичан сплет околности, пошто је потоња светска звезда имао диплому Универзитета у Оксфорду и чин капетана у оружаним снагама САД будући да се школовао и на угледној војној академији „Вест поинт”. Такође, имао је лиценцу за пилотирање хеликоптером. Ипак, све то га није спречавало да мете подове у „Колумбија рекордсу”, чекајући свој прави час. И био је у праву. Успех је био неизбежан.

Када је реч о композицији „Осама недељног јутра”, и за њу је везан неуобичајен догађај. Како је пре неколико година писао угледни недељник „Ролингстоун”, Кристоферсон је приликом једне вожње хеликоптером просто натерао тада већ легенду кантри музике Џонија Кеша да одслуша „Осаму”. Кеш је био толико одушевљен да је замолио Криса да је никоме другоме не пева пошто је хтео први лично да је сними.

Кеш ју је снимио у једном од својих шоу програма. Интересантно је да су цензори из телевизијске компаније Еј-Би-Си инсистирали да део стиха који казује „Молим бога да сам укомиран” буде замењена са пуритански прикладнијим: „Молим бога да сам код куће”. Кеш не само да је одбио ову примедбу, већ је реч „укомиран” током извођења посебно нагласио.

Ипак, први ју је 1969. званично објавио Реј Стивенс. Кристоферсон се сећао тог времена: „Никада нико пре тога није био спреман да уложи толико пара да би снимио песму некога ко је у музичком свету био сасвим маргинална личност. Када сам први пут чуо снимак, а Реј је то урадио врхунски, просто сам морао да изађем из издавачке куће, сео сам на степенице и заплакао. Била је то предивна песма”.

„Мало је стваралаца који су успели да у правом тренутку ухвате ту магију”, присећао се и Стивенс.

------------------------------------------------------------------------------

Осама недељног јутра

Будим се у ново, недељно јутро

Сваки покрет главом ми причињава бол

Пиво које сам попио за доручак није било лоше

Зато сам му додао још једно – за десерт

Потом сам почео да копам по орману

Тражећи најчистију од свих мојих прљавих кошуља

Умио сам се, очешљао

И смандрљао низ степенице у сусрет новом дану

Претходне ноћи сам просто „спржио” мозак

У диму цигарета и песама које сам бирао

Ипак, запалих прву, гледајући неког клинца

Како се маје са конзервом коју је шутирао

А онда сам се упутио на другу страну пусте улице

Осећајући недељни мирис пржене пилетине

И то ме вратило у нешто

Што сам изгубио давно некада, и негде, уз пут

На плочницима недељног јутра

Молим бога да сам укомиран

Јер постоји нешто у тим недељним јутрима

Што чини да се тело осећа усамљеним

И то није ништа до нека врста умирања

Полу усамљеност, попут звука

На још успаване уличне тротоаре

Спушта се осама недељног јутра

У парку сам угледао једног оца

Са насмејаном кћерком на љуљашци

Застао сам поред Недељне школе

И послушао песму коју су унутра певали

Потом се упутих кући

А негде у даљини чуло се усамљено звоно

Које одзвањало уздуж кањона

Попут снова који су колико јуче испарили

На плочницима недељног јутра

Молим бога да сам укомиран

Јер постоји нешто у тим недељним јутрима

Што чини да се тело осећа усамљеним…