Победа форме над садржином

Велики холивудски филм „Повратник“ Алехандра Гонзалеса Ињаритуа (у оригиналу „The Revenant“) освојио је номинације за Оскара у чак 12 категорија. За најбољи филм, режију, главног и споредног глумца, фотографију, костим, монтажу, сценографију, шминку, визуелне ефекте, монтажу звука и микс звука. Примећујете да нема номинације за најбољи сценарио?

У томе и јесте ствар. Мачоистичка филмска прича о преживљавању у дивљини, мотивисана жарком жељом за осветом, што су је заједничким снагама исписали Марк Л. Смит и тренутно најуспешнији мексички изданак у Холивуду – Ињариту (инспирисани истинитим догађајем описаним у књизи Мајкла Панка), није надишла просек вестерн филмова Б-продукције (!). Зато је „Повратник“ од оне врсте филма у којем дисбаланс између садржине и форме сувише „боде очи“. Форма је далеко надмашила садржину.

Испоставља се да то и није тако лоше. Јер, да нема фасцинантне форме ко би издржао да 156 минута гледа сву физичку муку, патњу, бол главног јунака и његово драматично преживљавање у снежној дивљини, када је већ негде на половини филма јасно како ће се читава та ствар завршити. Трапер и истраживач Хју Глас (Леонардо Дикаприо), двадесетих година деветнаестог века у непроходним шумама Дивљег запада, после тешког напада гризлија остављен је да умре, али му је жеља за осветом због убиства сина Индијанца (Форест Гудлак) у најгорим ситуацијама стално изнова удахњивала живот. И то би на плану суштине садржаја углавном било све.

Уз сву повремену претенциозност, форсирање (хипер)реалистичности форме, чак и повремену агресивност у визуелној фасцинантности, Ињариту ипак нуди уметност вредну поштовања. Сваки кадар је прожет лепотом сурових пејзажа, њиховом подмуклошћу и презиром према људском животу. У садејству са својим сарадницима, сценографом, костимографом, шминкером, композитором, Ињариту гради свеукупно високорезонантни амбијент филма (повремено) халуцинантне текстуре. Уз пратњу бриљантног сниматеља Емануела Лубецког (сарађивали су и у филму „Човек птица“) твори визуелно снажно дело, које ме је на тренутке подсећало на Тарантинов филм „Подлих осам“. Не само због мотива освете или у америчком филму преовлађујуће (да не кажем форсиране) естетике насиља, већ и због идентификације расизма као смртног греха белаца, потомака Европљана који су у крвљу покорили врли Нови свет...

Какав је као главни јунак Леонардо Дикаприо? С обзиром да му је задатак био да глуми тешко рањеног човека у шуми који је наумио да преживи, и да су му у опису лика били само патња, физички и душевни бол и стоицизам, Дикаприо је предан и убедљив. Главне интриге у филму не долазе од стране Дикапријевог Хјуа Гласа, већ побочно – од стране негативца, плаћеника Фицџералда (Том Харди) и младог и незрелог ловца Бриџера (Вил Пултер), невољног саучесника у превари, издаји и злочину. Велике психологије нема. Има довољно напетости и бруталних сцена од којих застаје дах...

 Филм „Повратник“ са највећим бројем овогодишњих номинација за Оскара од синоћ је на редовном биоскопском репертоару. Уколико сте волели Ињаритуове филмове „Лепота“ и Оскаром награђен „Човек птица“, волећете и овај филм. Лично, срцу су ми милији филмови из његове ране фазе и сарадње са писцем и сценаристом Гиљермом Аријагом...