Кад кнез села чита „Политику”.

Суботица – „Политика” је довољно дуговечна да се с генерације на генерацију преноси традиција читања нашег листа. У таквим породицама сећање допире у време док је куповање новина и њихово свакодневно читање била готово привилегија, посебно у малим местима. 
Једну такву породичну причу у летопису своје фамилије има и Перо Шуњка из Мишићевa надомак Суботице. Мишићево је најмлађе село у суботичком атару, које су населили војници Живојина Мишића, колонисти насељени након Првог светског рата претежно из Босне и Херцеговине. Отуда, наравно, и име села.
По старинском обичају, они су међу собом изабрали и свог првог кнеза села, Божу Шуњка званог Чича.
– То је мој деда стриц, рођен 1885. године у селу Сајковићу, подно Динаре, усред Ливањског поља. Он је, као држављанин Аустроугарске монархије мобилисан 1914. и послат у Русију, ту се предао Русима и постао добровољац српске војске који се преко Мурманска и Марсеља вратио да се бори за ослобођење Србије. Када је добио своје парче земље овде у Бачкој, код њега су послали мог оца Гојка, који је тада још био дете – прича породичну историју Перо Шуњка, данас председник Скупштине месне заједнице. 
Први сеоски кнез овде у равници одмах по доласку упознао је овдашњег велепоседника, имућног Лазу Бешлића, који је био и велики заступник идеје уједињења Јужних Словена. Бешлић је својом спремношћу да помогне тек насељеним добровољцима оставио снажан траг на своје нове мештане. 
– Мислим да је управо контакт са Лазом, и „Политиком” коју је он читао био пресудан да се и Божо Шуњка, као велики монархиста и присталица династије Карађорђевић, определи да чита исти лист. Недуго по формирању Мишићева он је постао претплатник „Политике” и једини човек у селу који је свакодневно добијао новине – прича његов потомак. 
Стизање новина није било могуће без поштара, а у књизи историчара Зорана Вељановића о Мишићеву наведен је податак да је од настанка села до 1941. године поштар био Видак Елек, који је на бициклу разносио пошту. Перо Шуњка данас помало сумња у то да су новине стизале баш ажурно, али то очигледно није била сметња да Арсеније, Божин син сваког дана мештанима чита вести из „Политике”.
– У породичној кући Боже Шуњке у Сарајевској улици, у којој још увек живи моја мајка Смиља, у дворишту је постојало велико дрво ораха. Огромна крошња под којом се седело. Ту је обично, како су ми сведочили старији становници Мишићева, у поподневним часовима Арсеније наглас читао „Политику”. Око њега су искључиво били мушкарци, а жене су биле тек толико да скувају кафу. Док је још било сведока тог доба причали су ми да су стајали и седели укруг док би Арсеније читао и онда се разговарало о ономе што су чули – прича Перо Шуњка. 
Из ове перспективе тек може да се нагађа о чему су мушке главе села тада разговарале, какви су били коментари ових горштака о политици и економији земље коју су створили и својом борбом. Али од тада „Политика” је остала присутна у породици Шуњка. Наш саговорник је као дете прво читао новине четвртком, када је излазио додатак за најмлађе, и ту прву „Политику” добио је управо од Лазе Бешлића. У времену када се верност неком медију сматра превазиђеним начином информисања, за њега су избор направили његови преци. И данас он је један од укупно двојице сталних купаца „Политике” у Мишићеву које броји 377 становника. 
– Када у новинама изађе нешто што мислим да је од интереса за село, онда јавим пријатељима да купе још негде успут – каже наш саговорник.