„Историчар” Златко

Историчар Златко Хасанбеговић школовао се у родном Загребу, где је докторирао дисертацијом „Југословенска муслиманска организација у политичком животу Краљевине Југославије 1929–1941”.

Златко разуме снагу прошлости у креирању будућности државе коју види једино на темељу деведесетих, када је, каже, Хрватска из рата изашла као истински победник. Његова прошлост, чији је најбољи концентрат његова реченица „Антифашизам је флоскула и не постоји у изворишним основама хрватског Устава”, за непуних десет дана, колико је на челу Министарства културе, уврстила га је у најоспораваније министре свих 13 хрватских влада. Што се опонената тиче, једина флоскула је Златково устоличење у културном ресору.

Јавност му спочитава да се ниједном културном активношћу, а камоли пројектом, није истакао на културној сцени. И није, али је већ успео да инспирише. Његовом изјавом „антифашизам је флоскула”, исписаном на згради Министарства, уметници су му пожелели добродошлицу првог дана дужности, на коју је ступио с места научног асистента Института друштвених знаности „Иво Пилар”.

Постао је предмет уметничког изражавања, а истог дана активисти су постављањем мртвачког сандука испред зграде и свеће на прозору симболично покопали ресор.

Хасанбеговић је председник Надзорног одбора Почасног блајбуршког вода. Сарадник је бројних иницијатива за утврђивање жртава поратног комунистичког режима. Био је председник омладине Хрватска чиста странка права, која велича дело Анте Павелића.

У Блајбургу је 2012. године рекао да место на којем стоји, „а где је Југословенска армија 1945. године починила злочине над хрватским цивилима, заробљеним војницима и аустријским становништвом, није само топоним, већ симбол неслободе Хрвата у комунистичкој Југославији. Највећа тајна титоизма и симбол страдања свих жртава југословенско-комунистичког терора. Семе Хрватске рођене деведесетих посејано је овде.”

Клицали су тада ревизионистичком историчару. Сада Загребом на потпис кружи текст апела намењеног Влади, који каже да су за позицију министра културе и културу, од научних чланака и сецесионистичког тумачења историје, важнији способност мишљења шира од националног оквира, уважавање антифашистичког наслеђа, поимање културе као хетерогеног споја различитости.

Али још се у тинејџерским данима знало да „мали Хасан”, како су га звали док је клицао на Динамовим утакмицама у навијачкој групи „Бед блу бојс”, не посустаје кад је тешко. Што се њега тиче, иза харанге стоје самозвани идеолошки комесари и псеудокултурни арбитри.

Једино му смета што је у ревизионистичком тумачењу његове прошлости културна клика, сматра он, склона идеолошком сецирању.