Слађана

Слађану Станковић и Јовицу Степића лично сам познавао. Током моје три посете Либији у време рата 2011. године Слађану сам упознао у амбасади Србије, пили смо заједно кафу, омогућила ми је да ратне извештаје за „Политику” шаљем са компјутера у амбасади, јер интернета на другим местима у Триполију није било. Била је рачунополагач амбасаде, врло поверљива и одговорна особа у ситуацији где је наш војни изасланик, после првих борби, отишао „на саветовање” у Београд и више се никада није вратио. А Слађана је остала усред рата...

Била је дивна особа, увек се благо смешила, некако меланхолично весела. Једноставно храбра жена. У то време наших људи је било доста у Либији, од грађевинаца до медицинског особља, амбасада је радила на њиховој заштити, а свако ко је хтео кући то му је било и обезбеђено. Ипак, наши људи су нерадо одлазили, јер су и домаћини претили да ко оде губи посао. Док је пуковник Гадафи био жив, наша амбасада је била заштићена. Како платног промета са Либијом није било особље амбасаде је по плате сваког месеца ишло у Тунис. Управо преко града Сабрате. Другог директнијег пута и није било.

Пролазио сам кроз Сабрату у више наврата на путу ка туниској граници, или од границе ка Триполију. Био сам са западним новинарима у обичном комбију, који је либијска војска осигуравала са два оклопна транспортера. Око Сабрате постоји обилазница, али када сам последњи пут тим правцем ишао ка Тунису, морао сам кроз сам град, јер су се на обилазници водиле борбе. Сабрату су и у то време контролисале разне банде.

Ко је убио Слађану и Јовицу? ИД, амерички авиони, небрига Београда да нареди затварање амбасаде и повлачење особља? Јесу ли они случајно отети? Ако је мета био амбасадор Оливер Потежица отмичари су одмах могли да увиде да су ухватили погрешне људе. Када се иде у такву акцију отмичари имају фотографије оних које хватају, а Оливер баш не личи на Јовицу. Имали су времена да исправе „грешку”, јер место отмице не омогућава брзо бекство.

Наше службе су веома тешко могле да лоцирају место где се држе отети Јовица и Слађана, јер би то у овој данашњој Либији препуној хаоса био претежак задатак и много јачим службама. Сарадња са страним „партнерским” службама? Какав еуфемизам, шта њих брига за два грађанина Србије. Шта можемо да им понудимо као контрауслугу а што већ немају? Сарадња са локалним либијским милицијама? Све банда до банде. Да ли смо могли да затворимо амбасаду? Око 30 држава, од којих неке и чланице ЕУ, још држе отворене амбасаде у Триполију. Да ли су Американци знали да на месту које ће бомбардовати има отетих грађана Србије? Тврде да нису знали да ту има цивила. Али, шта њих брига за двоје људи који уосталом и нису грађани САД. Бомбардовали би они то место и да су знали да су тамо два грађанина САД ако могу да убију неког од вођа ИД.

Тужна колатерала...