Slađana

Slađanu Stanković i Jovicu Stepića lično sam poznavao. Tokom moje tri posete Libiji u vreme rata 2011. godine Slađanu sam upoznao u ambasadi Srbije, pili smo zajedno kafu, omogućila mi je da ratne izveštaje za „Politiku” šaljem sa kompjutera u ambasadi, jer interneta na drugim mestima u Tripoliju nije bilo. Bila je računopolagač ambasade, vrlo poverljiva i odgovorna osoba u situaciji gde je naš vojni izaslanik, posle prvih borbi, otišao „na savetovanje” u Beograd i više se nikada nije vratio. A Slađana je ostala usred rata...

Bila je divna osoba, uvek se blago smešila, nekako melanholično vesela. Jednostavno hrabra žena. U to vreme naših ljudi je bilo dosta u Libiji, od građevinaca do medicinskog osoblja, ambasada je radila na njihovoj zaštiti, a svako ko je hteo kući to mu je bilo i obezbeđeno. Ipak, naši ljudi su nerado odlazili, jer su i domaćini pretili da ko ode gubi posao. Dok je pukovnik Gadafi bio živ, naša ambasada je bila zaštićena. Kako platnog prometa sa Libijom nije bilo osoblje ambasade je po plate svakog meseca išlo u Tunis. Upravo preko grada Sabrate. Drugog direktnijeg puta i nije bilo.

Prolazio sam kroz Sabratu u više navrata na putu ka tuniskoj granici, ili od granice ka Tripoliju. Bio sam sa zapadnim novinarima u običnom kombiju, koji je libijska vojska osiguravala sa dva oklopna transportera. Oko Sabrate postoji obilaznica, ali kada sam poslednji put tim pravcem išao ka Tunisu, morao sam kroz sam grad, jer su se na obilaznici vodile borbe. Sabratu su i u to vreme kontrolisale razne bande.

Ko je ubio Slađanu i Jovicu? ID, američki avioni, nebriga Beograda da naredi zatvaranje ambasade i povlačenje osoblja? Jesu li oni slučajno oteti? Ako je meta bio ambasador Oliver Potežica otmičari su odmah mogli da uvide da su uhvatili pogrešne ljude. Kada se ide u takvu akciju otmičari imaju fotografije onih koje hvataju, a Oliver baš ne liči na Jovicu. Imali su vremena da isprave „grešku”, jer mesto otmice ne omogućava brzo bekstvo.

Naše službe su veoma teško mogle da lociraju mesto gde se drže oteti Jovica i Slađana, jer bi to u ovoj današnjoj Libiji prepunoj haosa bio pretežak zadatak i mnogo jačim službama. Saradnja sa stranim „partnerskim” službama? Kakav eufemizam, šta njih briga za dva građanina Srbije. Šta možemo da im ponudimo kao kontrauslugu a što već nemaju? Saradnja sa lokalnim libijskim milicijama? Sve banda do bande. Da li smo mogli da zatvorimo ambasadu? Oko 30 država, od kojih neke i članice EU, još drže otvorene ambasade u Tripoliju. Da li su Amerikanci znali da na mestu koje će bombardovati ima otetih građana Srbije? Tvrde da nisu znali da tu ima civila. Ali, šta njih briga za dvoje ljudi koji uostalom i nisu građani SAD. Bombardovali bi oni to mesto i da su znali da su tamo dva građanina SAD ako mogu da ubiju nekog od vođa ID.

Tužna kolaterala...