Генерална проба великог рата

Америка је напокон ублажила санкције Куби и председник Барак Обама идућег месеца ће посетити острво које су он и његови претходници 54 године држали под најстрожим ембаргом. Тек што се за Хавану поново покренуло време, досад замрзнуто изолацијом, руски премијер Дмитриј Медведев рекао је како се понекад пита да ли се налазимо у 2016. или у 1962, години кад је Хладни рат две велесиле у кубанским водама замало прокључао у нуклеарни сукоб и опустошио свет.

Да изговори такво упозорење, Медведева није повукао тренутни занос, јер је недавно казао и да би војни упад Турске, Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата у Сирију могао довести до рата – касније се испоставило да је превод његове изјаве дискутабилан, па је остало нејасно да ли је изустио „светског” или нешто слично, но свакако злослутно. Још би могло да се покаже да су у праву они који опомињу како нам се спрема трећи светски рат или како се он већ тихо води, једино што ниједна од сукобљених страна не жели то отворено да призна, као што ни пре пада Берлинског зида Русија и Америка нису признавале да се туку преко својих пиона.

Недостаје само да неко од „граничара”, западни или чак кинески, вође Турске и Северне Кореје – Реџепу Тајипу Ердогану се у последње време ионако приписује да више није много урачунљивији од Ким Џонг Уна – заиста изгуби разум. Ако би послао војску у Сирију, Ердоган би ризиковао судар с руским авионима, што би принудило НАТО на разматрање да ли да подржи своју чланицу или да је остави да се сама извлачи из невоља, чиме би посредно признао да ни алијанса не окупља суште праведнике који с Москвом војују искључиво у име оправданих циљева. По другом сценарију, Ким Џонг Ун само што се није отео контроли – планира да на један од пројектила какве тестира ових дана постави нуклеарну бојеву главу и лансира је на неког од америчких савезника на Пацифику или директно на САД.

Умирујуће је што ни Западу ни Кини не пада на памет да подрже сумануте авантуре. Северну Кореју овог пута ни Пекинг није желео да спасава од додатних санкција, док је Ердогану са Запада готово грубо поручено да не рачуна на помоћ НАТО-а ако буде напао руске снаге у Сирији. Ни он, по свему судећи, није спреман да се с Москвом суочи сам и зато овако бесно прозива Америку да се одлучи да ли је „уз њега или терористе”, настојећи да је натера да му се ипак приклони.

И Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати нуде своју пешадију за интервенцију у Сирији, под условом да јој на чело стане Пентагон. Русија је, пак, вербално шљепнула по прстима свог штићеника у Сирији председника Башара ел Асада кад је најавио да ће, упркос споразуму о прекиду непријатељстава, наставити с борбама док целу земљу не узме под своје. После тог прекора Асад се ућутао. Очевидно, нико од мањих актера не жели да срља без подршке Америке и Русије – а оне не намеравају да дозволе да их увуку у директни рат.

Оптимистички, могло би се претпоставити да је страх Вашингтона и Москве од узајамног уништења нуклеарним оружјем, као и за време Хладног рата, довољан да се не треба бринути ни због тога што је у последње време ово већ друга велика криза. Пре Сирије и Турске, пре две године, у још једном граничном подручју, Украјини, трење је плануло у регионални сукоб, али не и светски. Ипак, не може се игнорисати то што се – откако је Русија одлучила да учврсти своје границе према Европи и Блиском истоку, и оне физичке и оне до којих сада допире само утицајем кризе –множе. Док је тако, увек ће бити шанси да се она или САД прерачунају и оду даље него што су намеравале, за шта је на Куби мало недостајало.

У том случају, атомске бомбе престаће да буду гаранција мира. А Обама и Путин постарали су се да они или њихови наследници, ако затреба, имају шта да лансирају. Ни Америка ни Русија нису наставиле да шире нуклеарне арсенале, али их нису ни срезале колико су се обавезале да хоће. Оно што су задржале, већ неколико година модернизују, чиме застареле бомбе практично претварају у нове, које су већег домета и разорније: само ће Вашингтон у те сврхе потрошити билион долара у наредне три деценије. Као изговор за то користи се криза око Украјине, али је модернизација почела и пре ње. Можда велесиле тренутно не желе да ратују, али не би ни да се лише могућности да сравне непријатеља са земљом, макар то подразумевало да добар део света оде дођавола.

Изгледа да им се сада, више него пре десетак година, чини да би могла да искрсне прилика за то. Тако је Обама – скептик према војном ангажовању у иностранству и добитник Нобелове награде за мир, добрим делом и због тога што је обећавао да ће водити земљу ка потпуном ослобађању од нуклеарног оружја – услед све већих тензија у односима с Москвом, нуклеарни арсенал смањивао неупоредиво спорије од своја три претходника, укључујући и Џорџа Буша млађег, који је повео армију на Авганистан и Ирак. Он и његов отац, који је водио Америку у време победе у Хладном рату, себи су дозволили да, према подацима „Њујорк тајмса”, за 12 година на власти униште 14.801 бојеву главу, наспрам Обаминих 507 за првих пет година мандата. Још једна иронија јесте да је Америка, заправо, већ 15 година у отвореном светском рату – против тероризма, који је прогласио управо Буш јуниор и којем се Русија, према сопственом образложењу, само прикључила у Сирији, да би се потом опет показало колико је дефиниција „терористе” растегљива, па свет сада страхује да ће то довести до правог глобалног рата између велесила.

Док је млађи Буш био у срдачним односима с Путином, Обама се с првим човеком Кремља није слагао од почетка, да би узајамно неповерење букнуло после преврата у Украјини и анексије Крима. Сада Пентагон већ отворено, готово као некада, говори о Русији као „изазову”. Опасношћу од њеног дубљег продора на Стари континент Америка правда то што ће наредне године буџет за своје трупе у Европи учетворостручити на 3,4 милијарде долара. Обе стране гомилају јединице и оружје дуж линије раздвајања у источној Европи, где ће САД, према последњем плану, бити спремна да у случају потребе веома брзо пошаље 20.000 војника.

Страх од Путина само јача услед његове интервенције у Сирији, јер чак и западни медији који му нису склони оцењују да је тиме успео да се наметне као незаобилазан фактор на Блиском истоку, при чему још држи Украјину у шаху и изазива напрслине у Европској унији. У тој стрепњи, Путину се приписује свемоћ дијаболичног генија који по нахођењу изазива катастрофе, па му се тако на терет ставља и да акцијом у Сирији намерно гура избеглице ка Европи, желећи да обори немачку канцеларку Ангелу Меркел, која не дозвољава да се одустане од санкција Русији због Украјине.

Могуће је да би пад тог новог Берлинског зида према Русији, непопустљиве Меркелове, означио не заиста коначну, али велику победу Кремља у новом Хладном рату с Америком. Читава Европа, у крајњој линији, после Другог светског рата представљала је својеврсно гранично подручје две силе, бојиште за које су се надметале две велесиле. Уз обилату помоћ америчког новца, па и војске, тамо где другачије није ишло, либералне снаге су у већем делу континента надвладале комунистичке и социјалистичке странке, док је исток Европе остао под Русима, махом захваљујући Црвеној армији.

Последњих година, Москва као да је на Европу повела „ограничени хибридни рат”: у Европској унији нема сепаратиста које би подржала као у Украјини, наводно и сопственим трупама, али зато се служи економским притиском преко енергената, финансијском подршком евроскептичним странкама и медијском пропагандом којом се супротставља западној, умногоме не много бољој, и шири неповерење према Бриселу и вредностима ЕУ. У условима економске кризе и страха од миграната, када би десничарске струје свакако набујале, Русија умешно игра на потпиривање тврдо конзервативних вредности у Европи. Коначно, није ово први пут да Русија представља узданицу европских конзервативаца: још пре Америке, она је у 19. веку – кад је „глобално” подразумевало само Европу, јер су само њене државе вршљале по свету – била „глобални полицајац”, суштински ванконтинентална сила која је с аустријским и пруским владарима сузбијала револуције какве су избијале по узору на француску.

Јачање тврде деснице, антимигрантске и антибриселске, сада прети да обори Меркелову, такође десничарку, али умеренију, политичарку која представља центар моћи ЕУ, „Брисел над Бриселом”, и која је отворила границе своје земље избеглицама. Истина, притицале су оне у огромном броју и пре руске интервенције у Сирији, Москва је ту пре задовољна ако успут помаже пад Меркелове него што је свесно покушавала да је тако сруши. Није ни Немачка испрва журила да прими избеглице, којима сад канцеларка настоји да ограничи приступ пактирајући с аутократом Ердоганом, нудећи му у име ЕУ милијарде евра како би их задржао на својој територији. Али, испало је да Меркелова, у тренутку кад су готово сви одбили да приме избеглице, макар и нехотице оличава идеју Европе као царства слободе, мира, људских права и преплетености разних култура.

Један од њених претходника, Хелмут Шмит, пао је зато што је дозволио распоређивање нуклеарних ракета НАТО-а у Западној Немачкој, док је Герхард Шредер сишао с позиције канцелара кад је срезао социјална давања: њиховим одласком потврђена је представа Европе – истина, претерано идеализована – као места у којем владају мир и држава благостања. Ако Меркелова падне због саосећања према избеглицама, свеједно да ли је оно вољно или је на њега била принуђена, Европа ће, симболички посматрано, изгубити нешто од свог идентитета, либерализам ће се наћи у повлачењу и отвориће се простор за даље ширење националистичког конзервативизма, какав пропагира Русија. И Запад против Путина већ дуго свесрдно води „ограничени хибридни рат”, преко економије, медија и подршке руској опозицији, али није рачунао на то да ће се можда он, макар на европском тлу, у њему показати успешнијим.