Београд отео омладину из Сибнице

„Ма који Београду, к'о да смо у пустињи, у Саудијској Арабији... Пропали смо. Нема деце, нема народа... Како који дан све је горе”, добацује с трактора Радомир Илић (54) кога смо срели чим смо крочили у сопотско село Сибница.

– Нема овде ништа, само две продавнице. Матори су помрли, а млади отишли у град. У ову жалост нико неће да дође. Пола кућа је празно – наставио је Радомир и одмах спустио балон у који је точио воду за стоку да би показао четири напуштене куће у сеоском центру.

Школа велика, а шест ђака

Издвојено одељење осмолетке „Јанко Катић” из Рогаче у Сибници похађа само шесторо малишана. По један првак и четвртак и по два другака и трећака. Малишане верно чува њихов љубимац пас Меда, који на вратима неуморно дежура од првог до последњег часа.Школа је саграђена педесетих година и тада је у њој основна знања стицало више од 300 ђака од првог до осмог разреда. Велика школска зграда годинама зврји празна. Због мањка деце пре пет година реновиран је само део приземља. Уведено је грејање на гас, сређени су подови, замењена столарија, уређени тоалети...Добили су и компјутере, али не од државе, већ захваљујући бившој ученици Николини Аврамовић.– Николина је пре три године  проглашена за најбољег ђака ОШ „Јанко Катић”. Власници једне фирме из Београда су је питали шта жели као поклон за успех, а она је рекла „компјутере за моју школу” – поносно истиче учитељица Љиљана Паркић.

– Ко да буде задовољан. Шакали нам долазе близу куће, а лисица има кол'ко оћеш. Кад сам ја седамдесетих ишао у школу само моје одељење је имало 24 ђака, а сад их у сва четири нема ни десет – констатује разочарано. Откако је постао технолошки вишак у „Клузу” Радомир, као и већина Сибничана, живи од пољопривреде и сточарства. Али од тога, каже не може да се преживи.

– Само је једна гума за трактор 200 евра, а литар млека нам плаћају 23 динара, па рачунајте – каже он. Радомиров син Горан (28) засад опстаје у селу и помаже оцу. Да ли ће једног дана, као и већина из његове генерације, кренути трбухом за крухом, ни сам још не зна.

Село Сибница удаљено је од Београда педесетак километара, али Сибничани морају да пређу 100 да би стигли до града. Директну линију до престонице немају. Најкраћи пут је преко Барајева, али ни до тамо нема никакве аутобуске везе. Зато морају прво до Сопота, а онда даље преко Раље.

Близина престонице за Сибничане није била предност. Пре би се рекло да им је отела младеж и да то и данас чини. И оно мало омладине што стасава одлази за послом у Београд, Аустрију, Немачку, Француску... Овде се враћају тек кад се  пензионишу.

– Имамо све услове – гас, градску воду, телефон, интернет. Ал' џаба, нема народа. Као и свуда кола су кренула низбрдо деведесетих – једногласни су житељи.

Свештеник Горан Јеремић је у Сибници последњих деценију и по.

– Било је то некад велико село, али је све отишло за Београд. А ко год оде тамо, више се не враћа. Остала су само старачка домаћинства. Сваке године се угасе по две, три куће. Прошле смо у целој парохији имали само три венчања и девет крштења, а сахрана да и не причам, било их је 50 – каже свештеник чија парохија, поред Сибнице, обухвата још Слатину и Манић. Цела Сибница данас броји око 150 домаћинстава и ако се настави овако, процењују мештани, за десет година неће бити ни 50 кућа.

– За живот нам ништа не фали. Могло би све лепо да се организује, само треба волети село – уверен је свештеник. У шали говори да би комотно могао да свети водицу на Жаркову и Бановом брду јер се тамо одселила половина његових парохијана.

– Како живимо? Па видите и сами. Овде није улагано ништа две и по деценије. Све су месне заједнице около обновљене, само наша није. Старији замиру, земља зараста, продаје се – истиче Драган Илић (53), који је своје потомке задржао на имању, али и даље није сигуран да ли је добро поступио.

– Обрађујем 80 хектара, а пољопривреда је на задњем нивоу. Не исплати се, радим за џабе – незадовољан је Илић.

Онај ко први пут у ово зимско доба крочи у село затећи ће суморну слику. Од десетак кућа у долини, у строгом центру, ватра се ложи тек у две. И сигнал за мобилни издаје.

Мештани некако замишљени, свако брине своју бригу, али кажу добри су људи. Неки срдачни, спремни за разговор, други само одмахују главом, немају шта да кажу.

„Ми смо из Политике и хтели смо само да...”

„Не разумем се ја у то”, спремно нас дочека старији човек.

„Али нисмо ми из те политике, ми смо из новина”, покушавамо да га одобровољимо.

Пукла прва пушка Карађорђевих устаника

Сибница је историјско место. Овде је, тврде мештани, пукла прва пушка у Првом српском устанку. Ту је била прва борба Карађорђа са устаницима и Сибничана против Турака, а која је касније допринела ослобађању свих балканских држава од турског петовековног ропства. Баш то је уклесано на спомен чесми, код које се сваког 16. фебруара одаје почаст јунацима

– Шта ту има да се прича. Сви млади су отишли, остало само старо. Последња кафана је затворена пре две године. Фали нам и дом културе. Жика, председник општине, обећ'о је да ће да уради. Некад је овде трештала музика на игранкама, али више нема ништа. Сад долазе људи са стране и купују земљу за 30 евра по ару, а мештани неће да остану – отворио је душу додавши „а како ће сељак и да преживи кад му за млеко плаћају 21 динар и још га завитлавају? Срамота”.

У златно доба имали су амбуланту, три кафане, улице су и ноћу биле живе. Живост се сада осети само преко лета, кад дођу викендаши и градски Сибничани бежећи од узаврелог асфалта.

Тог златног времена радо се присећа Јовица Драгићевић (59), трговац.

– Еее осамдесетих је за Београд одавде ишао зглобни аутобус пун радника. Данас нема ко да путује, јер нема народа, па нема ни превоза. Од горњег краја села до продавнице у центру има 43 куће, а

само 13 људи  – говори Јовица који је и сам у то време путовао, док је радио у железници.

И поред сеоске апатије Весна Павловић, „прва дама” села не би Сибницу мењала ни за десет станова у Београду.

– Волим село више од града, да ми певају ове птичице, да прошетам. Имамо солидан превоз, а овде је и чистије него у Београду. Кад сам уписала школу само два дана сам провела у стану и вратила се на село. Кад сам се запослила лакше ми је било да устајем у три ујутру и путујем, него да тамо живим. Не подносим велику гужву – каже Весна, родом из Ђуринаца, супруга председника Месне заједнице.

Велелепна црква разбија сивило

Сивило Сибнице разбија поглед на православни храм посвећен преносу моштију Светог оца Николаја. Црква је саграђена и освештана 1933. године. На том месту раније се налазила црква брвнара, а потом и храм од камена који је срушен у земљотресу. У бизини је и манастир Свете Петке, где се сваког 27. октобра окупљају мештани и комшије околних села.