Beograd oteo omladinu iz Sibnice

„Ma koji Beogradu, k'o da smo u pustinji, u Saudijskoj Arabiji... Propali smo. Nema dece, nema naroda... Kako koji dan sve je gore”, dobacuje s traktora Radomir Ilić (54) koga smo sreli čim smo kročili u sopotsko selo Sibnica.

– Nema ovde ništa, samo dve prodavnice. Matori su pomrli, a mladi otišli u grad. U ovu žalost niko neće da dođe. Pola kuća je prazno – nastavio je Radomir i odmah spustio balon u koji je točio vodu za stoku da bi pokazao četiri napuštene kuće u seoskom centru.

Škola velika, a šest đaka

Izdvojeno odeljenje osmoletke „Janko Katić” iz Rogače u Sibnici pohađa samo šestoro mališana. Po jedan prvak i četvrtak i po dva drugaka i trećaka. Mališane verno čuva njihov ljubimac pas Meda, koji na vratima neumorno dežura od prvog do poslednjeg časa.Škola je sagrađena pedesetih godina i tada je u njoj osnovna znanja sticalo više od 300 đaka od prvog do osmog razreda. Velika školska zgrada godinama zvrji prazna. Zbog manjka dece pre pet godina renoviran je samo deo prizemlja. Uvedeno je grejanje na gas, sređeni su podovi, zamenjena stolarija, uređeni toaleti...Dobili su i kompjutere, ali ne od države, već zahvaljujući bivšoj učenici Nikolini Avramović.– Nikolina je pre tri godine  proglašena za najboljeg đaka OŠ „Janko Katić”. Vlasnici jedne firme iz Beograda su je pitali šta želi kao poklon za uspeh, a ona je rekla „kompjutere za moju školu” – ponosno ističe učiteljica Ljiljana Parkić.

– Ko da bude zadovoljan. Šakali nam dolaze blizu kuće, a lisica ima kol'ko oćeš. Kad sam ja sedamdesetih išao u školu samo moje odeljenje je imalo 24 đaka, a sad ih u sva četiri nema ni deset – konstatuje razočarano. Otkako je postao tehnološki višak u „Kluzu” Radomir, kao i većina Sibničana, živi od poljoprivrede i stočarstva. Ali od toga, kaže ne može da se preživi.

– Samo je jedna guma za traktor 200 evra, a litar mleka nam plaćaju 23 dinara, pa računajte – kaže on. Radomirov sin Goran (28) zasad opstaje u selu i pomaže ocu. Da li će jednog dana, kao i većina iz njegove generacije, krenuti trbuhom za kruhom, ni sam još ne zna.

Selo Sibnica udaljeno je od Beograda pedesetak kilometara, ali Sibničani moraju da pređu 100 da bi stigli do grada. Direktnu liniju do prestonice nemaju. Najkraći put je preko Barajeva, ali ni do tamo nema nikakve autobuske veze. Zato moraju prvo do Sopota, a onda dalje preko Ralje.

Blizina prestonice za Sibničane nije bila prednost. Pre bi se reklo da im je otela mladež i da to i danas čini. I ono malo omladine što stasava odlazi za poslom u Beograd, Austriju, Nemačku, Francusku... Ovde se vraćaju tek kad se  penzionišu.

– Imamo sve uslove – gas, gradsku vodu, telefon, internet. Al' džaba, nema naroda. Kao i svuda kola su krenula nizbrdo devedesetih – jednoglasni su žitelji.

Sveštenik Goran Jeremić je u Sibnici poslednjih deceniju i po.

– Bilo je to nekad veliko selo, ali je sve otišlo za Beograd. A ko god ode tamo, više se ne vraća. Ostala su samo staračka domaćinstva. Svake godine se ugase po dve, tri kuće. Prošle smo u celoj parohiji imali samo tri venčanja i devet krštenja, a sahrana da i ne pričam, bilo ih je 50 – kaže sveštenik čija parohija, pored Sibnice, obuhvata još Slatinu i Manić. Cela Sibnica danas broji oko 150 domaćinstava i ako se nastavi ovako, procenjuju meštani, za deset godina neće biti ni 50 kuća.

– Za život nam ništa ne fali. Moglo bi sve lepo da se organizuje, samo treba voleti selo – uveren je sveštenik. U šali govori da bi komotno mogao da sveti vodicu na Žarkovu i Banovom brdu jer se tamo odselila polovina njegovih parohijana.

– Kako živimo? Pa vidite i sami. Ovde nije ulagano ništa dve i po decenije. Sve su mesne zajednice okolo obnovljene, samo naša nije. Stariji zamiru, zemlja zarasta, prodaje se – ističe Dragan Ilić (53), koji je svoje potomke zadržao na imanju, ali i dalje nije siguran da li je dobro postupio.

– Obrađujem 80 hektara, a poljoprivreda je na zadnjem nivou. Ne isplati se, radim za džabe – nezadovoljan je Ilić.

Onaj ko prvi put u ovo zimsko doba kroči u selo zateći će sumornu sliku. Od desetak kuća u dolini, u strogom centru, vatra se loži tek u dve. I signal za mobilni izdaje.

Meštani nekako zamišljeni, svako brine svoju brigu, ali kažu dobri su ljudi. Neki srdačni, spremni za razgovor, drugi samo odmahuju glavom, nemaju šta da kažu.

„Mi smo iz Politike i hteli smo samo da...”

„Ne razumem se ja u to”, spremno nas dočeka stariji čovek.

„Ali nismo mi iz te politike, mi smo iz novina”, pokušavamo da ga odobrovoljimo.

Pukla prva puška Karađorđevih ustanika

Sibnica je istorijsko mesto. Ovde je, tvrde meštani, pukla prva puška u Prvom srpskom ustanku. Tu je bila prva borba Karađorđa sa ustanicima i Sibničana protiv Turaka, a koja je kasnije doprinela oslobađanju svih balkanskih država od turskog petovekovnog ropstva. Baš to je uklesano na spomen česmi, kod koje se svakog 16. februara odaje počast junacima

– Šta tu ima da se priča. Svi mladi su otišli, ostalo samo staro. Poslednja kafana je zatvorena pre dve godine. Fali nam i dom kulture. Žika, predsednik opštine, obeć'o je da će da uradi. Nekad je ovde treštala muzika na igrankama, ali više nema ništa. Sad dolaze ljudi sa strane i kupuju zemlju za 30 evra po aru, a meštani neće da ostanu – otvorio je dušu dodavši „a kako će seljak i da preživi kad mu za mleko plaćaju 21 dinar i još ga zavitlavaju? Sramota”.

U zlatno doba imali su ambulantu, tri kafane, ulice su i noću bile žive. Živost se sada oseti samo preko leta, kad dođu vikendaši i gradski Sibničani bežeći od uzavrelog asfalta.

Tog zlatnog vremena rado se priseća Jovica Dragićević (59), trgovac.

– Eee osamdesetih je za Beograd odavde išao zglobni autobus pun radnika. Danas nema ko da putuje, jer nema naroda, pa nema ni prevoza. Od gornjeg kraja sela do prodavnice u centru ima 43 kuće, a

samo 13 ljudi  – govori Jovica koji je i sam u to vreme putovao, dok je radio u železnici.

I pored seoske apatije Vesna Pavlović, „prva dama” sela ne bi Sibnicu menjala ni za deset stanova u Beogradu.

– Volim selo više od grada, da mi pevaju ove ptičice, da prošetam. Imamo solidan prevoz, a ovde je i čistije nego u Beogradu. Kad sam upisala školu samo dva dana sam provela u stanu i vratila se na selo. Kad sam se zaposlila lakše mi je bilo da ustajem u tri ujutru i putujem, nego da tamo živim. Ne podnosim veliku gužvu – kaže Vesna, rodom iz Đurinaca, supruga predsednika Mesne zajednice.

Velelepna crkva razbija sivilo

Sivilo Sibnice razbija pogled na pravoslavni hram posvećen prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja. Crkva je sagrađena i osveštana 1933. godine. Na tom mestu ranije se nalazila crkva brvnara, a potom i hram od kamena koji je srušen u zemljotresu. U bizini je i manastir Svete Petke, gde se svakog 27. oktobra okupljaju meštani i komšije okolnih sela.