Случајан сусрет у улици Бродвеј

Друга половина јануара, прелепи сунчан дан. Небо без облачка, тиркизноплаве боје. Улица Бродвеј широка и пространа. Мноштво возила као нанизана крећу се у оба правца, полупразни аутобуси и пуни тротоари пешака намерника. Рада и ја смо део тог размилелог света. Вучем колица, а она користи нордијске штапове и усаглашава корак са покретима руку. Идемо у правцу новоотворене продавнице воћа и поврћа. Ходамо ногу пред ногу, онако како то чине докони пензионери и успут причамо о нашем драгом унуку Авраму.

Одједном се испред продавнице пред нама појави дама са широким осмехом на лицу и подигнутом левом руком и весело прозбори: „Па ви сте наши”, на добро познатом нагласку који се чује по београдским улицама. Рада и ја као у увежбаном хору радосно одговорисмо: „Да, ми смо ваши.”

Дама у годинама, висока, веома складно дотерана, са негованом фризуром, одавала је лик разговетне особе. У десној руци држала је црвени поводац свог љубимца и неку малу ручну торбицу. Оног тренутка када је почело наше упознавање, њен љубимац, по свему судећи пастирски пас са ирским родословом, добро ухрањен, огрнут дебелим крзном, ваљда навикнут одраније, савио је реп и сео некако мрзовољно на шапе, тик уз њену десну ногу и својим кротким погледом као да је дао поруку да је спреман да слуша наш разговор.

Упознавање започиње на широком булевару у Ванкуверу, у канадској провинцији Бритиш Колумбија, уз обалу Пацифика. Весела госпођа прва се представи и рече да је Београђанка. Зове се Таша. Ту је застала и допустила да се и ми представимо. Поред наших имена и презимена, пренесмо гошћи да смо да смо и ми Београђани и да смо стигли пре две деценије, и то као пензионери.

Прво је дошао наш син, а после завршеног факултета и ћерка. Наша деца имају своје бизнисе. Овде смо постали баба и деда и имамо унука Аврама. Нашој новој познаници рекосмо да скоро сваке године посећујемо наш драги Београд и нама вољено и драго Косово.

Настаде неки кратки застој и госпођа Таша започе своје казивање. Не тако давно дошла је да посети кћерку која ради и живи у овом граду више од две деценије. Њена ћерка је професор на овдашњем универзитету, има сва научна звања, похвали се поносна мајка. За тренутак застаде, обори поглед ка свом љубимцу и са неком сетом тихо рече: „Моја кћерка од тога нема ништа. У рану зору одлази из стана, а враћа се пре поноћи, као да је удата за катедру, живи без друштва и пријатеља, а године пролазе.”

Поново још један дубљи уздах, а са лица нестаде весели изглед, прекри га благи грч. Настаде поново мало дужа пауза. Гледамо се у троје и ћутимо. Њен љубимац и даље мирује, али поглед је усмерио на своју господарицу и као да очекује наредбу за покрет. Рада се прва некако прибрала и, да би утешила госпођу Ташу, полугласно процеди: „Да, тако је и са нашом децом. Овде је то тако – да би се пристојно зарадило и живело, мора да се пуно ради.” Након Радине кратке констатације и ја се некако уденух у разговор. Рекао сам госпођи Таши да ми у овом граду живимо веома дуго и да имамо складан и миран живот. Узгред рекох да је Ванкувер један од најлепших градова света.

Погледала ме је и као да се јетко насмејала и сасвим мирним гласом одговорила:„Ја у овом граду не бих ни у лудилу живела. У њему се ништа не дешава, нема протеста, народ уљуљкан и опуштен и не реагује ни на шта.” Мало је застала и на трен погледала у мноштво народа који је испуњавао широку улицу Бродвеј, па смиреним гласом додала: „Ево овај призор ме подсећа на велику зелену и пространу ливаду на којој мирно стадо оваца…” Настаде тајац који потраја као вечност. Видех да се на лицу госпође Таше оцрта неко блажено задовољство, као да се ослободила бремена које је дуго, дуго носила. Ми смо били затечени, остали смо без коментара. Додуше, на Радином лицу приметих благи титрај смеха.

Процедисмо још неколико реченица и наш сусрет се оконча. Док смо се поздрављали, њен љубимац тромо устаде и исправи репину у знак да је спреман за покрет. Госпођи Таши,  уместо да зажелимо добар боравак у лепом Ванкуверу, процедисмо само: „Збогом.”

Милош Б. Прљинчевић, Ванкувер, Канада