Христ на предграђу

Христе, велики мој друже, сиђи у овај дан на прљаво предграђе;

Ту, где су у место завесе, окна од леда,

У фабрике распеваних димњака под облацима сивим;

Ту где уместо градског стражара шета понижење и беда

Чекају те хиљаде гладних руку деце, уплаканих жена

И људи немих у своме неизмерном болу.

О, ти, што си бос лутао Витлајемом и крвавио ноге о јерусалимске плоче

Био пљуван, ухођен и никад почашћен са богаташке трпезе,

Брате у плачу, пријатељу у великој тузи милиона;

Ти који си заволео Магдалену као и распеване брезе

Појми овај тежак бол несрећног Скарона:

Дођи и спаси нас беде!

Светом данас отмица и небратство влада, Твоје распеће само богати могу да купе;

Народ моје врсте који љуби и кад страда

Чека те громом из облака!

Дођи и бичем истерај трговца из храма;

Са мразне улице покупи све просјаке и скитнице;

Пожури, о ти, што имаш срце као одсев далеког сазвежђа

Од чекања у гримасу бола изобличило се моје лице.

...Идем посрћући предграђем,

Доћи ће можда? Или закон други од његовог распећа диктира?

Доћи ће, али када? – Гле, његова сенка на вечерњем брегу!

– Учитељу! Не, то је само варка ветра што на харфи ужаса свира

И моја туга остаје као авет за стопама у снегу.

(Политика, 7. јануар 1929. године)