Спомен на изгубљени завичај

Најтрагичнији резултат грађанског рата током распада СФР Југославије (1991–1995), сем жртава са свих зараћених страна, као ненадокнадивих губитака, истиче Славица Гароња Радованац (1957), фоклориста, књижевна историчарка, критичарка, списатељица, представља прогон око четиристо хиљада Срба из Хрватске. То се нарочито односи на Србе са територије Републике Српске Крајине, баштиника Војне крајине, основане под патронатом аустријског Ратног већа у Бечу, а постављене као живи зид („кордон”) на Граници у одбрани Аустријског царства према Отоманској империји и њеном даљем надирању ка средњој Европи.

Издавачка кућа „Прометеј” из Новог Сада објавила је недавно књигу Славице Гароњe Радованац „Српска књижевна Крајина” (Од баштине до егзодуса). Комплетно исељавање једног народа са своје вековне територије, поткрај 20. века, усред Европе, где су уз голе животе успели да спасу тек мало покретних добара, каже ауторка, представља најперфиднији део плана о „нестанку” Срба из Хрватске, који је изведен током грађанског рата у Југославији, на самом крају 20. века. Срби Крајишници понели су са собом своју духовну традицију, језик, обичаје, поново пронађену (православну) веру, и живо усмено памћење, дакле све оно што и даље чини један народ – само сада „без земље”.

На срећу, савремени српски писци и песници, рођени у СР Хрватској, наставили су свој плодоносан књижевни рад и у новим условима, у Србији, а неки су изградили и завидне књижевне каријере. Књижевни рад Срба из данашње Хрватске и његова рецепција, која је каснила педесетак, па и стотину година, нарочито током постојања обе Југославије, из сада веома лако схватљивих разлога, кроз нараслу свест о потреби научног истраживања, јавља се већ осамдесетих година прошлог века. Први истраживач те баштине, у готово „немогућим условима” (кроз константну и тиху асимилацију Срба у Хрватској), био је др Станко Кораћ. Његове две капиталне књиге: „Књижевна хрестоматија: књижевна баштина Срба у Хрватској” (1979), и „Преглед књижевног рада Срба у Хрватској” (1987), биле су пионирске и револуционарне за то време, једине на које се могло ослонити, па и сада се често у цитатима на њих позивамо. После тога, следе велике синтезе др Душана Иванића. Непосредно по егзодусу Срба из данашње Хрватске, он је написао прву целовиту и релевантну научну студију о књижевности српског народа у Хрватској: „Књижевност Српске Крајине” (1998).

Свест о великом учинку и књижевном доприносу Срба из Хрватске свеукупном корпусу српске књижевности, почетком 21. века, проширена је антологијским вредновањима – прво, песништва Срба из Хрватске током 20. века (Небојшe Деветака, 2002), потом и српске приповетке (Душана Иванића, 2004). Ту је и прво систематично истраживање српске усмене (песничке) традиције са простора Војне крајине, од 18. до 20. века, у докторској дисертацији Славице Гароњe Радованац. Ово истраживање, било је подстицај и другим антологичарима, попут песника Здравка Крстановића („Златна пјена од мора”, 1990) и Анђелка Анушића („Јадова јабука”, 2005), а песме из ове баштине већ су заступљене у бројним антологијским вредновањима српске усмене поезије (антологије Зоје Карановић, Луке Шекаре), али и у научним увидима (Љиљана Пешикан Љуштановић, Јеленка Пандуревић, Драгољуб Перић).

По обиму и дометима, наглашава Славица Гароња Радованац, најреспектабилнији допринос укупној српској књижевности представљају свакако мемоари, не само српских писаца – рођених на подручју бивше Војне крајине (данашње Хрватске), већ и угледних научника и стручњака на другим пољима, међу којима неки представљају светска имена у самом врху научних доприноса савременом човечанству. Када ово кажемо, пре свега, мислимо на мемоаре Николе Тесле и Милутина Миланковића. Изузетно су драгоцени и мемоарски текстови и других писаца Крајишника, од којих је један био политичар (Адам Прибићевић), један лекар (Гојко Николиш), један историчар уметности (Дејан Медаковић), а ту је и једина жена међу њима, књижевница Милка Жицина.

Ауторка се нада да је овом књигом скренула пажњу на веома важан корпус српске књижевности, и дала подстицај за још свестраније проучавање како српске, крајишке књижевне баштине, тако и савремених књижевних токова (и тема) српских књижевника пореклом из данашње Хрватске. Као што је већ уобичајено код нас – уз одсуство систематичности – оваквим истраживањима свакако недостаје, пре свега, један институт за прoучавање културе Срба у Хрватској (што у малом, за сада, једино покрива Одбор о Србима у Хрватској, при САНУ, под руководством академика Василија Крестића, са већ дводеценијским респектабилним зборницима, у којима се обрађују друштвено-политичке теме Срба у Хрватској, са посебним освртом на књижевност и фолклор.