Да ли су медији створили Доналда Трампа

Када не умеју да објасне неки феномен а желе да о њему имају мишљење, људи обично окриве медије. Најновија теза неуспешних тумача успона Доналда Трампа управо је то – да за све треба окривити новинаре.

За тим клишеом је пре неколико дана посегнуо и Барак Обама када је казао да улога седме силе није да „само подметне микрофон”, већ и да поставља тешка питања која би спречила људе као што је Трамп да дођу надомак номинације Републиканске странке. Шеф Беле куће није у праву. Амерички новинари јесу Трампу постављали тешка питања. Не би требало да се расправља о томе зашто су редакције штеделе Трампа, јер нису, већ зашто је он постао најпопуларнији републиканац упркос изразитом негативном публицитету. Његов последњи испад – изјава да треба казнити жене које су имале абортус – наишла је на осуде баш као и његови ранији коментари о новинаркама „дрољама”, зиду према граници са Мексиком и протеривању свих илегалних имиграната.

У време када је Обама прекорио медије, и многи други су почели да износе претпоставке да су америчке редакције дале исувише велики простор милијардеру из Њујорка и тако допринеле његовом маршу ка номинацији. Један од њих је и веома угледни колумниста „Њујорк тајмса” Николас Кристоф, који критикује колеге па и самог себе, иако је у његовом листу теже наћи похвални текст о Трампу него Трамповог бирача међу образованим женама мексичког порекла које су имале абортус. Кристоф подсећа да су медији толико много пратили Трампову кампању да су му, када би се време и простор које је бесплатно добио рачунали као време и простор за рекламе, поклонили скоро две милијарде долара. Према истраживању компаније „Мидијаквонт”, сума коју је Трамп издвојио за плаћене рекламе 200 пута је мања од поменуте своте. Међутим, медији извештавају са митинга и осталих кандидата. Без финансијске надокнаде преносе и њихове изјаве. Разлика је у томе што је Трамп знао како да привуче и задржи њихову пажњу и да стално буде на насловним странама и у ударним вестима.

Доста је распрострањено мишљење да су медији, увек гладни сензација и жељни раста тиража, рејтинга и посећености, створили кандидата Трампа. Међутим, он је давно пре ових избора изградио имиџ. Када је прошлог јуна објавио да се кандидује, чак 90 одсто Американаца је знало ко је он. Нема ништа природније од склоности приватних медија за што већом публиком која је, како се испоставило, тражила да гледа Трампа и поред тога што су га главни, велики медији у почетку исмевали или игнорисали. Прве дебате републиканаца – на Фокс њузу и Си-Ен-Ену – биле су најгледанији програм у историји ових телевизија, са око 25 милиона гледалаца, што је упоредиво са преносом утакмица НБА или америчког фудбала. Када је Трамп стао на подијум, Фокс њуз је имао 24 милиона гледалаца, док је пре четири године, на истој таквој дебати републиканаца, успео да привуче нешто више од три милиона људи.

Жеља да се кривица свали на медије можда долази и услед фрустрације аналитичара и коментатора чије су све прогнозе о Трампу пале у воду. Предвиђали су му кратак политички живот у смислу изреке „сваког чуда за три дана доста”, али је он и даље најснажнији кандидат, а његово презиме једно од најтраженијих појмова на интернету. Медији нису натурали Трампа, већ су пратили захтеве аудиторијума: 35 одсто читалаца „Гардијана” који кликћу на текстове о Трампу чине сурфери који су сами претраживали интернет у потрази за информацијама о овом кандидату и тако доспели на сајт листа. Око 45 одсто оних који читају исти садржај кликнули су на те чланке након што би их видели на сајту дневника. Прошлог месеца су ти текстови имали 30 милиона посета. Са друге стране, то што Трамп добија публицитет не значи да је тај публицитет позитиван. Напротив. Не само да су према њему оштри либерални медији попут Си-Ен-Ена већ га „сецирају” и конзервативне телевизије попут Фокс њуза. Сетите се Меган Кели. Окарактерисан је не као симпатични милијардер са Менхетна склон забавама и знатно млађим супругама, већ као ксенофоб, расиста, женомрзац, економски протекциониста...

Међутим, како примећује колумниста „Вашингтон поста” Јуџин Робертс, противник тезе о кривици колега, мејнстрим медији, којима се спочитава одсуство критичке оштрице према Трампу, популарни су код бирача републиканаца колико и вирус зика. Чак и да су били још оштрији, то би за Трампове симпатизере значило потврду корумпираности елита и медија који се залажу за статус кво, па би их само убедило у ставу да треба да гласају за Трампа који наводно макар каже шта заиста мисли, за разлику од професионалних политичара.

Медији су овде само гласник. Свалити кривицу на њих значило би занемарити све оне Американце који гласају за Трампа очигледно поручујући нешто Вашингтону. Право је питање зашто је бизнисмен без дана ранијег искуства у политици покосио професионалне политичаре. Уместо што осуђују новинаре који пишу о овим изборима, политичари и аналитичари би морали да одговоре на питање зашто су Трампове сензационалистичке изјаве – од тога да треба депортовати све илегалне имигранте до тога да треба забранити улазак у САД свим муслиманима – наишле на тако добар пријем код конзервативног бирачког тела.

Ако се медијима може нешто замерити онда то није да превише прате Трампа, већ да су премало пратили Американце за које се испоставило да гласају за њега.