Десет векова српске књижевности

У садашњим приликама, док су књижевност и писци скрајнути у нечитање, а издавачи књига у разним невољама, истиче академик Миро Вуксановић,

покретач и главни уредник антологијске едиције „Десет векова српске књижевности”, није лако остварити јединствен подухват који је пре седам година покренут у Издавачком центру Матице српске. Реч је управо о антологијској едицији „Десет векова српске књижевности” у којој ће, у првој серији, бити објављено 120 књига. Према критеријумима и уређивачким начелима, штампаним у свакој књизи са пописом одабраних наслова, у другој серији биће и писци двадесетог и нашег века који нису у првој серији, књижевни историчари, критичари и есејисти, са хрестоматијама мање заступљених жанрова (путописи, мемоари, писма).

– Од почетка, од првог кола из 2010. године, на овај миленијумски захват који из различитих епоха издваја главне књижевне примере, од Светог Саве до данас и даље (јер је едиција временски отворена), понекад добронамерно, а чешће без повода објављују се примедбе и прекори. Са списка наслова се изостављају имена десетине писаца или се тврди да у књигама нема онога што је у њима објављено. Понеко, у „тражењу новог” тврди да нису објављени одабрани огледи Богдана Поповића (а јесу, и то 2012), да нема „Сапутника” Исидоре Секулић (а има у њеној књизи из 2011), да нема Ракића, Шантића, Пандуровића, Диса и осталих као да друга серија у којој ће они бити није антологијска и тако даље. Набрајање би се отегло. Нарочито ако бисмо помињали нападе наших суседа са којима смо у историјском прожимању имали исти или заједнички језик – каже Вуксановић.

Пристижу, разуме се, похвале и подршке. Антологију помажу конкурси ресорних министарстава и секретаријата, а највише редовни претплатници којих има у земљи и иностранству. Главни ослонац подухвата су приређивачи књига, а то су академици, универзитетски професори, књижевни историчари, критичари и писци вични уређивачком послу из свих центара у којима се изучава српска књижевност. Уз одабране текстове, осим предговора, хронологије, библиографије, објашњења и других садржаја која имају научна издања, у свакој књизи су и критички текстови из ранијег и садашњег времена. Тако се паралелно са антологијском литературом ствара нарочита хрестоматија српске књижевне критике.

И поред свих тешкоћа, а овде су само дотакнуте, наглашава Вуксановић, Издавачки центар Матице српске, без стално запослених, седам година заредом успева да сваког пролећа објави по десет књига, прошле године дванаест, у свечаној опреми каква приличи „најдалекосежнијем подухвату у нашем издаваштву”, како је оценио жири Сајма књига у Београду.

Управо је објављено седмо коло у десет књига, а укупно 72 књиге, на тридесетак хиљада пространих и ситнословних страница. Свако коло антологијске едиције „Десет векова српске књижевности” чине одабране књиге писаца које нису у хронолошком низу. Тако се илуструје целовит издавачки захват, а на крају свих књига су основни подаци о објављеним и планираним томовима.

У истој књизи седмог кола су готово заборављени писци Герасим Зелић са „Житијем”, писаним у манастиру Крупа 1817, Викентије Ракић са спевовима и беседама, и Сава Мркаљ, песник, писац „Сала дебелога јера” и Вуков претходник. Приређивачи су Боривој Чалић и Исидора Поповић која је пронашла непознате Ракићеве стихове. Писац Милисав Савић, који је докторирао на устаничкој прози, у истом тому је уз „Мемоаре” Проте Матеје Ненадовића одабрао неправедно затурена сећања Нићифора Нинковића, прворедног сведока о Карађорђевом устанку и Милошевој владавини. Стихове у песмама и драмама, историјске одсјаје у прози, преписку с Вуком, Његошем и другим савременицима, из обилатог дела Симе Милутиновића Сарајлије изабрао је Душан Иванић. Књига Јаше Ненадовића, с предговором Снежане Милосављевић Милић, има два романа („Васа Решпект”, „Вечити младожења”), приповетке, део мемоара и „поглед на књижество”. После Бранка, Змаја и Лазе Костића штампана је антологија стихова и приповедака Ђуре Јакшића, са драмом „Јелисавета кнегиња црногорска”, уз избор Душка Певуље и из писама и Ђуриних сећања. Тако се осам писаца из 19. века који су успешно владали свим жанровима нашло на истом месту.

Из књижевности 20. века петорица писаца у седмом колу имају своје антологијске књиге. Момчило Настасијевић са „лирским круговима”, „магновењима”, драмом, есејима, тамновилајетским и варошким „хроникама” у Биљани Мичић има новог и поузданог тумача. Предговор о Миодрагу Булатовићу написао је Матија Бећковић, с песмом „Који је оно, мајко?”, а Миро Вуксановић је у истим корицама саставио приповетке, два романа („Црвени петао лети према небу”, „Херој на магарцу”) и кратке одломке из четири недавно објављене студије о Булатовићу. Из замашног опуса Живојина Павловића, који се исказао као човек са неколико једнаких дарова, Бојан Јовић је приредио венац приповедака, роман „Зид смрти”, огледе о лепом и ружном и „Монолог над мумијама”. Бојана Стојановић Пантовић успешно је уравнотежила интелектуалност вишег реда у поезији, драми и есејима Јована Христића. Поезију, есеје и критике Бранка Миљковића, у новом распореду, по тематским циклусима, примерним начином дао је Радивоје Микић.

Уређивачки одбор антологијске едиције „Десет векова српске књижевности” од почетка сарађује с Одбором за проучавање историје књижевности САНУ, доследно остварује своју концепцију и припрема избор писаца за другу серију. Главни уредник је Миро Вуксановић, а уредници области су: Злата Бојовић, Славко Гордић, Томислав Јовановић, Марија Клеут, Горан Максимовић, Марко Недић, Миливој Ненин и Мирјана Д. Стефановић.