У „Берлину” чекају српски азил

Сјеница – Током скоро две године 4.500 миграната боравило је у сјеничком хотелу „Берлин”. Било их је из Сирије, Малија, Судана, Ирака, Авганистана, Либије, Бангладеша, Сомалије... Неки су остајали месец, два, а већина само по неколико дана, јер им је ово била успутна станица до земаља западне Европе. Једино је Муса Дијало из Малија ту остао више од годину, али је и он недавно отишао и стигао до Париза. У ресторану хотела, на видном месту његова овећа фотографија.

– Муса је заштитно лице овог објекта. Сви смо били тужни када је кренуо. Заволели смо га, сви су га у Сјеници знали, и Срби и Бошњаци.

Био је то одличан момак, да је овде нашао девојку остао би и сигуран сам да би се снашао за неки посао и живот на Пештери. Тако је био дружељубив и прилагодљив. Сећам се, кренули смо нешто да радимо ту у оближњем селу Брњици. Пошто је реч о насељу где су већином Срби, ја му кажем: „Муса овде нема ’селам алејкум’, кад изађеш из кола ти ћути.” Нисам стигао ни да му објасним зашто, а он излази из возила и викне: „Добри дан, људи.” Нисам могао да се грохотом не насмејем – објашњава једну од бројних згода у дружењу са Мусом из Малија познати певач Ринго Хамидовић, који у хотелу помаже брату Фику Хамидовићу, управнику овог центра за мигранте.

Пошто је Ринго недавно наступао у ТВ емисији „Никад није касно”, показује нам поруку од Мусе из Париза у којој пише: „Ја гледао Ринго и Фико.”

– Отишао је да ради код мог пријатеља Етема Дацића у Паризу и већ су ми за њега стигле похвале на име његовог карактера и залагања као радника – додаје Ринго Хамидовић.

Од гостију у ресторану „Берлин” дознајемо да су поједини мигранти, иако немају на то право, овде радили на грађевини, уносили дрва, пластили... Углавном су то биле придошлице из Судана и Малија. Није им, тврде, сметала ни хладноћа на висоравни, а за остале кажу „више личе на нас, примали би то што им следује, али се посла радо не прихватају”.

Иначе, сада их је у овом центру 57 и ова група Ирачана и Авганистанаца је у најтежој ситуацији. Тешко им је пала та велика неизвесности, стигли су до Србије и Сјенице, али на пут даље не крећу јер су границе затворене. Овде ослушкују вести, чекају договор земаља ЕУ и сви су упутили захтеве за азил у Србији. У том међувремену  углавном тврде да желе да трајно остану. Тако кажу и Ирачани Мухамед Хама и Ал Мафрани Ала са којима разговарамо уз помоћ превода Дина Хамидовића.

– У Србији смо двадесетак дана и решили смо да останемо. Мени су отац, мајка и брат у Шведској, али ја хоћу овде, леп град, лепа земља. Нема рата као код нас... – објашњава нам Мухамед, али смо сигурни да ту има и куповине времена и других калкулација како би се касније, ипак, домогли циљаног плана да се некако уселе у неку од земаља западне Европе.

Од управника Фика Хамидовића дознајемо да је до сада у овом хотелу, од око две стотине лежајева, боравило око 4.500 миграната. Он од државе добија 900 динара по сваком азиланту, а сваки од њих има три оброка. Смештени су у лепо уређене собе, са телефоном и интернетом.