Црна крвна зрнца

Вратио се војвода Шешељ, слободан да слободнији не може бити. И већ су почеле да нам се догађају ствари, урнебесне и тешко сварљиве, на које смо канда заборавили или напросто нисмо желели да их запамтимо.

И сада се слобода В. Ш., као и робијање, одвијају на нивоу тривијалности и просташтва. Већ виђено, дакле, он се није променио, а бојим се – ни Србија. Има у томе некаквог суманутог шарма, али само за оне који се тешко буде из ружног сна. Да се не лажемо, кошмар се никада није ни прекидао.

У владајућем друштву појавио се слабо прикривени страх од војводе: је ли довољна његова фигура у српском политичком кабареу, па да све друге баци у сенку? Или је кључна сама околност да све што у овдашњој политици има представу о себи као елити потиче из његовог гнезда? Пре свих премијер и председник Николић, расипник ордења. Свеједно, но оцене о Шешељевом могућем учинку крећу се од ниподаштавања његове разорне и неселективне реторике као архаичне и убуђале, безвезне и блесаве – дакле бенигне – до става стрепње, да с њим све може кренути по још већем злу.

Не знам, заиста, у којем би правцу могле да иду промене, ако их буде, нити шта се има догађати ако Србија настави зацртаном трасом. Која, објективно, не постоји, јер да је има, одавно бисмо знали куда води, где то идемо и како, и у којем је року вођа наумио да тамо стигнемо здрави и читави.

Премијер Вучић тешком муком сажима у себи борца за добре односе у региону, за бољи живот осиромашених грађана Србије. И наравно, за апсолутну победу на изборима, што ипак не би гарантовало прва два сегмента борбе, а ево и због чега.

Ма колико Вучић покушавао да буде „фактор мира на Балкану”, не иде глатко, скоро да не иде уопште. Етничка мржња не јењава, она се чак и не крије, нема политичке мимикрије која би била застор за отровне, приматне и агресивне шовинизме. Колико се само пута сретао с Бакиром, преживео напад у Сребреници, играо с Алијиним сином шах у центру Београда.

Ништа, поново се мора кренути од нуле. Таман да се пође даље, или суд донесе „шокантне пресуде” (свака је шокантна), или се скупљачи костију јављају с новим билансом старих жртава. Погинули се, наравно, не смеју заборавити, као ни злочини, као ни злочинци, али је непрекидна употреба мртвих у политичкој борби морбидна ревизија било чије историје. То су та балканска црна крвна зрнца.

У Хрватској је усташка реторика добила своје јавно место, њихова је традиционално профашистичка десница гурнула у сенку демократске домете државе која је члан ЕУ, а одлучиваће и о нама, ако пута ка Унији за нас још има.

Вучић је у великом проблему с испуњавањем обећања. Она су углавном у облику реалсоцијалистичког агитпропа: живећемо боље, увек и само у будућности, а кад она дође, наравно, поново чекамо будућност. То би могла да буде овоземаљска парафраза утопије о загробном животу: можда тамо има нечега, али то знају само мртви.

Будући да многа обећања премијера нису остварива, он их износи све агресивније, уверен да се само на тај начин добијају избори. Изгледа да је у Србији заиста тако.

Шта може у Србији нова десница, са Шешељом као бајатом инфузијом? За разлику од комшија, чији се шовинизам заснива углавном на симболима усташког архаизма или милитантног неоисламизма, српски десничари окренути су Истоку, прекидању свих веза са Европом и прављењу савеза са Русијом.

Да ли је та магловита оријентација бенигнија или мање-више безазлена јер је неостварива? Руска империјална политика углавном не разуме оне који се сами нуде за губерније. Ако се сетимо, и председник Николић је имао такве идеје, ако је уопште одустао од њих, а процењује се да скоро половина бирачког тела СНС-а нагиње ка Москви. Дакле, није само десница у питању, него вредносна конфузија у поимању интереса и позиције Србије „као неутралне”, рекао бих несврстане земље.

Тако би Шешељ, чак и са десетак процената освојених гласова, могао да остане скупштинска замлата, кога чак ни суд ни кум не схватају озбиљно. Па ни Русија, коју и он и бивши му егзалтирани следбеник Томислав Николић воле са истом страшћу, али на различите начине. Тако ће нам избори ипак показати где идемо. Рекао бих – нигде. Наш је усуд да се још много година бавимо кловновима и њиховим шегртима. И штетом коју такви мајстори праве.

Гледао сам плакате и слушао предизборне слогане опозиције. Углавном смешно, сиромашно, промашено и неприкладно. Али је наступ Булета Гонцића импресиван: матор човек загробним гласом прича бајке о животу.