Четници, извините!

Лидер Демократске странке Бојан Пајтић чекао је недељу дана да се извини Словацима након што их је увредио, назвавши четницима оне који су, некада подржавали његову странку да би потом подржали напредњаке. Tреба га похвалити. Код нас се људи плаше да признају грешку да се њихово извињење не схвати као слабост.

Александар Вучић, с друге стране, не оклева да се извини због својих, или грешака својих сарадника. Генерални директор РТБ Бор Благоје Спасковски је увредио суграђанку која се противила лепљењу страначких плаката. Премијеру није опроштено што се извинио. Сада од њега траже да Спасковски прође као Бата Гашић.

Али ако желимо да постанемо демократско и толерантно друштво, онда морамо подстицати право свакога да призна грешку, не да се такав чин сматра демонстрацијом несигурности, попустљивости и туњавости.

Ако реч „извини” треба што чешће користити за развој хармоничне атмосфере, нарочито током напете предизборне кампање, једна друга реч заиста трује јавни простор.

Зашто треба избацити реч „четник” из употребе, па и када се упућује истинским присталицама четничке идеологије? Због тога што је та реч деведесетих година коришћена као увреда намењена свим Србима, осим оних који су се борили у Армији БиХ или у хрватској војсци. Лепљена је као етикета ратног злочинца, и тако је у суседним републикама остало до данас. Створен је лингвистички и логички парадокс. Србин си, дакле, постојиш. Али, ако већ дишеш, мора да си истовремено и четник. То је стереотип који влада регионом. Али како је онда могуће да се користи као тешка артиљерија у нашим унутрашњим дебатама?

Тако је лидер демократа потегао ту реч као увреду за део словачке националне мањине, само зато што подржавају другу странку. И одмах их је прогласио за страшила са брадом, кокардом и ножем у зубима. Могуће да би их, током кампање, већ организовао у тројке. Словаци, узгред, у селу Падина, имају школу која још носи име партизанског вође Тита. Како је могуће да је маршал остао нетакнут у четничком свету створеном од политичара који баштине идеологију заштите људских права и националних мањина?

То је последица предрасуда да је сваки супарник не само унапред сумњив, већ је и несумњиви четник. Политички или идеолошки противник тако постаје нешто што је само по себи зло и недопустиво, што је почетком деведесетих брендирано као узрок свих зала и залепљено Србима на чело, као лого.  Зато је појам „четник” бесмислен. Зато што читав народ поистовећује са имагинарним злом. Такво је поређење само по себи фашизам. Независно од тога шта ко од нас мисли о улози четника у Другом светском рату. Као дете партизана о томе имам своје мишљење.