Немања је од малена умео музички да мисли

Кад сам видео групу деце на сцени, а међу њима Немању Радуловића и Тијану Милошевић помислио сам да је то мој највећи успех – каже Дејан Михаиловић, виолиниста и дугогодишњи успешни педагог на почетку разговора за „Политику”. Концерт „Ту смо, професоре” који ће његови ученици одржати вечерас у 20 часова у Коларчевој задужбини обележиће 30 година постојања „Интерпретативног студија виолине”, који је основао и водио управо Дејан Михаиловић. Заједно ће свирати стари и нови, мали и велики окупљени у Ансамблу виолиниста и „Мајсторима гудачима”. На програму ће бити најзначајнија дела класичне музике, а поред Немање Радуловића и Тијане Милошевић чућемо Дуњу Каламир, Ању Оваскаинен, Миону Топаловић, Софију ди Сому, Феђу Марковића. Јединствени начин рада који је обликовао проф. Михаиловић дао је такве резултате да данас његови ученици свирају широм света, а и на домаћем подијуму. Међу њима можемо да издвојимо неке као што су Матеја Маринковић, Марија Шпенглер , Милош Петровић, Станко Мадић, Марко Јосифоски, Ксенија Милошевић, Роберт Лакатош, Јасна Максимовић...

Дејан Михаиловић често говори о дилемама да ли ће, ако у глави није све сређено, прсти да вас слушају док свирате? Наш саговорник сматра да руски метод подучавања, са дугом традицијом, укључује и главу и руке. Подсетимо да је наш познати педагог, сада витални 84-годишњак, студије завршио на ФМУ у Београду, усавршавање наставио на московском Конзерваторијуму „Чајковски”, где је на катедри Давида Ојстраха радио са професорима Марином Јашвили и Борисом Кузњецовим. Затим је завршио највећи степен аспиратуре на музичко-педагошком Институту „Гњесин”, између осталог и за методику наставе виолине. Михаиловић је осим виолинске изградио и педагошку каријеру истичући да она траје шест деценија.

– Поред тога што сам предавао на Академији и потписао стотинак диплома својим студентима, основао сам и „Интерпретативни студио виолине” пре три деценије. Сваки уметник се одликује интерпретативним дометом и исказује своје виђење чувених дела. У мој студио годинама долазе ученици других музичких школа на усавршавање и са њима сам радио на интерпретацији, на томе да њихови звуци заживе, да буду уметници. То је било примарно. Мој приступ ослобођен школских шаблона давао је могућност другачијег рада. Процват је наступио баш деведесетих година прошлог века, у време великих недаћа. Та енергија са којом су радила та деца била је невероватна. У том периоду су се појавили и Немања Радуловић, Милош Петровић, Тијана Милошевић и сви други. Израстали су за неколико месеци и постизали резултате које су неки други достизали годинама.

Био сам тада још активан на Факултету музичке уметности, али кад сам отишао у пензију наставио сам рад са младима у сарадњи са Коларчевим универзитетом. Са ученицима сада радим два пута по три месеца и имам одличне резултате и радићу докле год будем могао, прича наш саговорник.

Сазнајемо од професора да успеси нису били случајни, јер је он радио по систему старом више од једног века у Русији и настојао је да своја искуства преточи у наше услове. И то се показало могућим.

– Нема магичних штапића, техника је начин да нешто спретније и боље урадите, а поента је да се развијају уметнички потенцијали. Руке су слуге, кажу педагози. Постоји у свету замена теза, мисли се да су руке и техника најважнији, а ствар је обрнута. Код Руса се инсистира на јединству музичких и техничких компоненти. Мораш прво да имаш шта да кажеш да би руке то могле да изведу. Прецизност осећања је важна, али ако знаш шта желиш тек то може да те доведе до реализације, каже професор. И додаје:

– Деца данас перфектно свирају, а кад прође пубертет они можда и даље перфектно свирају, али више не могу да оставе утисак на вас. За то је потребна зрела личност. Немања је био јако добар код мене, испољио је изузетне квалитете, вољу, жељу и хтење. Способност музичког мишљења. Он је стално живео у томе и онда руке имају прави задатак. Немања је светска величина, али морам да кажем да има много талентоване деце код нас у Србији. Пијаниста и педагог Нојхауз је рекао да би неко имао права да говори није довољно да уме да говори, већ треба да има шта да каже. Данас је број деце која се баве музиком највећи, али проценат великих уметника је сличан као некад. Издвојио бих Вадима Рјепина у средњој генерацији, Виктор Третјаков је био звезда раније. Замор материјала понекад ипак стигне чак и ако човек има шта да каже. А то зависи од тога како живи. Или га до тога доведе алкохол и неуредан живот или остави виолину јер хоће нешто лагодније, рецимо каже – хоћу да диригујем.