Nemanja je od malena umeo muzički da misli

Kad sam video grupu dece na sceni, a među njima Nemanju Radulovića i Tijanu Milošević pomislio sam da je to moj najveći uspeh – kaže Dejan Mihailović, violinista i dugogodišnji uspešni pedagog na početku razgovora za „Politiku”. Koncert „Tu smo, profesore” koji će njegovi učenici održati večeras u 20 časova u Kolarčevoj zadužbini obeležiće 30 godina postojanja „Interpretativnog studija violine”, koji je osnovao i vodio upravo Dejan Mihailović. Zajedno će svirati stari i novi, mali i veliki okupljeni u Ansamblu violinista i „Majstorima gudačima”. Na programu će biti najznačajnija dela klasične muzike, a pored Nemanje Radulovića i Tijane Milošević čućemo Dunju Kalamir, Anju Ovaskainen, Mionu Topalović, Sofiju di Somu, Feđu Markovića. Jedinstveni način rada koji je oblikovao prof. Mihailović dao je takve rezultate da danas njegovi učenici sviraju širom sveta, a i na domaćem podijumu. Među njima možemo da izdvojimo neke kao što su Mateja Marinković, Marija Špengler , Miloš Petrović, Stanko Madić, Marko Josifoski, Ksenija Milošević, Robert Lakatoš, Jasna Maksimović...

Dejan Mihailović često govori o dilemama da li će, ako u glavi nije sve sređeno, prsti da vas slušaju dok svirate? Naš sagovornik smatra da ruski metod podučavanja, sa dugom tradicijom, uključuje i glavu i ruke. Podsetimo da je naš poznati pedagog, sada vitalni 84-godišnjak, studije završio na FMU u Beogradu, usavršavanje nastavio na moskovskom Konzervatorijumu „Čajkovski”, gde je na katedri Davida Ojstraha radio sa profesorima Marinom Jašvili i Borisom Kuznjecovim. Zatim je završio najveći stepen aspirature na muzičko-pedagoškom Institutu „Gnjesin”, između ostalog i za metodiku nastave violine. Mihailović je osim violinske izgradio i pedagošku karijeru ističući da ona traje šest decenija.

– Pored toga što sam predavao na Akademiji i potpisao stotinak diploma svojim studentima, osnovao sam i „Interpretativni studio violine” pre tri decenije. Svaki umetnik se odlikuje interpretativnim dometom i iskazuje svoje viđenje čuvenih dela. U moj studio godinama dolaze učenici drugih muzičkih škola na usavršavanje i sa njima sam radio na interpretaciji, na tome da njihovi zvuci zažive, da budu umetnici. To je bilo primarno. Moj pristup oslobođen školskih šablona davao je mogućnost drugačijeg rada. Procvat je nastupio baš devedesetih godina prošlog veka, u vreme velikih nedaća. Ta energija sa kojom su radila ta deca bila je neverovatna. U tom periodu su se pojavili i Nemanja Radulović, Miloš Petrović, Tijana Milošević i svi drugi. Izrastali su za nekoliko meseci i postizali rezultate koje su neki drugi dostizali godinama.

Bio sam tada još aktivan na Fakultetu muzičke umetnosti, ali kad sam otišao u penziju nastavio sam rad sa mladima u saradnji sa Kolarčevim univerzitetom. Sa učenicima sada radim dva puta po tri meseca i imam odlične rezultate i radiću dokle god budem mogao, priča naš sagovornik.

Saznajemo od profesora da uspesi nisu bili slučajni, jer je on radio po sistemu starom više od jednog veka u Rusiji i nastojao je da svoja iskustva pretoči u naše uslove. I to se pokazalo mogućim.

– Nema magičnih štapića, tehnika je način da nešto spretnije i bolje uradite, a poenta je da se razvijaju umetnički potencijali. Ruke su sluge, kažu pedagozi. Postoji u svetu zamena teza, misli se da su ruke i tehnika najvažniji, a stvar je obrnuta. Kod Rusa se insistira na jedinstvu muzičkih i tehničkih komponenti. Moraš prvo da imaš šta da kažeš da bi ruke to mogle da izvedu. Preciznost osećanja je važna, ali ako znaš šta želiš tek to može da te dovede do realizacije, kaže profesor. I dodaje:

– Deca danas perfektno sviraju, a kad prođe pubertet oni možda i dalje perfektno sviraju, ali više ne mogu da ostave utisak na vas. Za to je potrebna zrela ličnost. Nemanja je bio jako dobar kod mene, ispoljio je izuzetne kvalitete, volju, želju i htenje. Sposobnost muzičkog mišljenja. On je stalno živeo u tome i onda ruke imaju pravi zadatak. Nemanja je svetska veličina, ali moram da kažem da ima mnogo talentovane dece kod nas u Srbiji. Pijanista i pedagog Nojhauz je rekao da bi neko imao prava da govori nije dovoljno da ume da govori, već treba da ima šta da kaže. Danas je broj dece koja se bave muzikom najveći, ali procenat velikih umetnika je sličan kao nekad. Izdvojio bih Vadima Rjepina u srednjoj generaciji, Viktor Tretjakov je bio zvezda ranije. Zamor materijala ponekad ipak stigne čak i ako čovek ima šta da kaže. A to zavisi od toga kako živi. Ili ga do toga dovede alkohol i neuredan život ili ostavi violinu jer hoće nešto lagodnije, recimo kaže – hoću da dirigujem.