Трагедије патријархата

„Моје дете“ Стојана Срдића је савремена драмска приповест о тескобним животима у ромским заједницама, фрагментарне структуре, сачињена од четрнаест призора. Писац ископава важне и осетљиве друштвене теме, насиља у породици, немогућности образовања, пакла бирократије, немоћи закона у спровођењу правде. Полазећи од догађаја који се одвијају у беди животарења на друштвеном дну, Срдић гради породичну драму универзалног значаја, трагично обојену, оглед о неуништивој борби за преживљавање.

Праизведба ове драме на Новој сцени Београдског драмског позоришта, у режији Ане Ђорђевић, скоро документаристички је огољена, дискретно стилизована, естетски и значењски прецизна. На стилизовано утврђеној сцени је оклембешен тепих, изнад је закачен облачак, а по поду су набацане цигле и лутке, које тумачимо као симболе разореног дома и расутог детињства (сценограф Милица Вучковић). Глумци психолошки деликатно стварају ликове, битно обраћајући пажњу на искварену верзију српског језика, са ромским акцентом (сценски говор Љиљана Мркић Поповић).

Посебно је сугестиван наступ сјајне Јоване Гавриловић која ствара лик силоване десетогодишње девојчице Ранке. Она доживљава видљиву трансформацију, од скрханог, преплашеног детета, до самоуверене и зреле девојке, након пакла одвајања од породице, посебно од мајке Мирке (Ивана Николић) која ју је одвела у сиротиште да би је спасила од силоватеља, тече Зулета (Владан Милић). Боркан је искрено брижан Ранкин отац (Андреј Шепетковски), а Мишко њена новопронађена љубав (Младен Совиљ). Јелисавета Орашанин строго и преовлађујуће безлично (оправдано), игра различите ликове, круте представнице система: од шалтеруше у бироу рада, преко докторке и полицајке, до васпитачице у сиротишту. Избор да ове различите представнице државних институција игра једна глумица значењски је ефектан јер показује да су сви сегменти друштва озбиљно зарђали, отелотворује се идеја потпуно безнадежне трулости система.

Радња се приповеда у сликама, а упадљива трубачко-гитарска инструментална музика између њих наглашава трагичност, кроз контраст оргијастичке буке (композитор Владимир Петричевић). На плану режије, фино су уметнути поступци стилизације и поетских коментара. Они изражено театрализују, ритуализују игру, подижу је на ванвременски ниво. На пример, лик Институције (Орашанин) која је згрбљена у ћошку, у полумраку, чврста је статуета ужаса система, или надреални плес мртве Мирке у белој хаљини, који сугерише постојање метафизичког присуства, насупрот физичком одсуству.

Тема страдања жена кључна је и у представи „Дрита“, насталој према историјској трагедији Данице Николић Николић, идејно врло занимљивој, мада стилски помало неусаглашеној у погледу укључивања говора у стиху. Радња се дешава током Првог светског рата у Албанији. Главна актерка је Љубица (Ана Јовановић), Српкиња која је купљена као робиња, постала Дрита и остала да живи три године са Бесимом (Александар Маринковић) и Бесартом (Јасминка Хоџић).

Редитељски приступ Ксеније Крнајски је минималистички, поетски стилизован. Сцена је визуално врло елегантна (сценограф Дејан Пантелић, костимограф Соња Которчевић), игра глумаца је коректна, док је сценски покрет повремено трапав, нарочито у љубавним сценама између Дрите и Бесима. Режија фино истиче густо идејно ткање комада, слојевито разумевање појмова части и патриотизма. На пример, уводни дијалози између три Српкиње које страдају у Албанији су раније снимљени. Док оне стоје у полумраку, слушамо њихов разговор путем звучника, што успоставља извесну дистанцу према догађајима, кочи патетику и распирује критичко сагледавање. Представа почиње песмом „Тамо далеко“, а завршава се агресивно иронично, песмом Секс пистолса „God save the Queen“, након трагичног расплета. Укључени су и симболички призори, на пример Бесарте која хода у круг, немајући излаза, јер је и она трагична фигура, жена која се не пита ни за шта, па ни за долазак друге жене у њену кућу. Жене су у „Дрити“, као и у представи „Моје дете“, жртве патријархата, и прошлих и данашњих друштава које грубо воде мушкарци.