Ријалити Србија

Пиплметар, она справа за коју кажу да мери гледаност ТВ програма, када би могао да мери и раздваја неукус од укуса – у Србији би прегорео. Зато што показује да највише гледамо баш то, неукус! Насловом који фалсификује Орвелову визију нуди нам се серијал у ком се актери поливају водом, шутирају једни друге, вређају, плачу и псују тако жестоко да су и они чувени кочијаши за њих бебе с говорном маном. Кроз ту „кључаоницу” гледамо дванаест познатих ликова, па чак и оматорелог глумца с правом машинком. Плашим се да смо прекорачили границу између рационалног и ирационалног и да би, зарад гледаности, ту стварно неко неког могао да убије – у директном преносу. Све чешће се сетим филма „Коње убијају, зар не” који ми је у своје време изгледао као оштра критика нечовечног гажења људске личности зарад неке цркавице. Сада напокон схватам да је тај филм пубертетска лимунада у односу на све оно што данас гледају српски ТВ конзументи.

Раније су критичари, када су нападали телевизију и њен негативан утицај на нацију, бивали често демодирани јер су их браниоци исте као изума оповргавали новим садржајима и могућностима. Ова голотиња, и физичка и духовна која се „спустила међу Србе”, изгледа да је превршила ону меру пристојности коју тешко ко може да брани.

Ваљда ти такозвани ријалити програми не показују како је европска цивилизација исцрпла све већ виђене видове забаве. Почивала је, наводно, на поштовању појединца, његове интиме и његове приватности. Али и екран, као чаша пуна воде, има своју кап која га прелије.

Наши „гладијатори” се боре, додуше сходно нашем економском цензусу, за много мање новца него „тамо одакле је то дошло”. У тој поплави побеђују у квизовима за ретардиране, а за освојене паре могу да купе две кинеске кошуље или бицикл с бувљака. Кажу да је проблем и то што ми немамо до краја изграђен однос према тим импортованим глупостима. Одавно се „тамо” зна шта је здрава храна а шта хамбургер, шта је „џанк” (ђубре) а шта култура, шта мелодрама а шта сапуница. Све док будемо облачили свечана одела кад идемо на пљескавицу с луком и фармерке кад гледамо оперу, овакви серијали ће бити у врху гледаности. Зато, и кад нас неко приупита, изокола кажемо да не гледамо тај „примитивизам”, а ако се заподене разговор – уредно знамо да набројимо све учеснике. „Не знамо” ни ко то ни где трампљава жену пред камерама, ко се жени на брзину у цигло два дана, кога то на улици заустављају и једног од двојице воде џабе у Тунис а другог с аеродрома враћају кући, не знамо ни ко то гледа мајку а бира ћерку…  

Али ако запне, богами знамо и какву је фризуру имао тај ТВ срећник и да ли врска… Логично, јер према последњем истраживању, од свих Европљана скоро да најдуже и највише буљимо у магичну кутију. Пуних пет сати дневно, у просеку. Таман толико колико је Тесла спавао на дан да би могао да постигне у животу све што је наумио.