Избегличка криза спасава од распада

У овом тренутку, након једногодишње политичке кризе, Македонија се налази на полазној тачки. Скандал око масовног прислушкивања је уздрмао владу ВМРО-ДПМНЕ и ДУИ, али и темеље државе, која се већ налази негде између тоталног протектората и амбиса.

Премијер Груевски је издржао нападе опозиције и гнев грађана као Роки, али то није помогло лидеру опозиције Заеву да прерасте у предводника отпора. Талас бунтовне енергије одоздо, који су још крајем 2014. године покренули студенти, затим и други делови друштва, у међувремену је нестао. Криза је постала предмет класичног (и очито неуспешног) менаџерисања такозване међународне заједнице – САД и ЕУ – кроз договорене механизме споразума из Пржина.

У том нетранспарентном процесу који је обухватио само политичку касту из четири највеће странке, уз не баш деликатно деловање експерата ЕУ (који су се и сами „помакедончили” и уплели у јавну и политичку кампању), грађански покрети нису успели наметнути агенду. Политичари су највише енергије уложили у трговину и опструкцију процеса, све због бољег рејтинга. Договорени термин за превремене изборе је једном одложен, али ни то није помогло. Лидер опозиције каже не само да ће бојкотовати изборе, него да неће допустити да се они одрже. Македонски парламент је распуштен, избори заказани, а неизвесност је већа него икада, не зато што опозиција има снаге да нешто учини, него зато што, у изостанку визије и због уплитања групација с различитим интересима, све може измаћи контроли. Последња кап у већ препуној чаши је била одлука председника да масовно аболира чланове политичке касте у име наводне нормализације и помирења у сусрет изборима. Ако опозиција није успевала да покрене грађане, овај чин је означио почетак нове епизоде „македонског пролећа”.

Данима је Скопље на ногама али, за разлику од Париза, где демонстранти стоје целу ноћ на Тргу Републике, овде се све своди на скандирања и пролећну шетњу од 18-22 сата. Све више људи изражава незадовољство, али нико не успева да артикулише захтеве. И оно што траже је оксиморон: захтева се бојкот парламентарних избора, а у исто време се тражењем оставке од председника Републике изазивају превремени председнички избори. Тражи се импичмент, али и експертска влада у време када је парламент распуштен, а влада врши само основне и техничке функције. Наравно, нико не зна ко би дао легитимитет експертима, који су на рђавом гласу и подељени по политичкој линији.

Док светска јавност поставља оне који су опозиционо настројени (називајући их продемократским снагама), већина игнорише чињеницу да ВМРО-ДПМНЕ и ДУИ још имају велику подршку у изборном телу. Мутације и постепена ерозија уставног система подсећају на почетак распада уставног система СФРЈ. Но, нема бојазни да ће се земља распасти јер међународном фактору је потребна каква-таква власт која ће одржавати поредак у време избегличке кризе. Зато, и оно што сада изгледа као Гордијев чвор ускоро се може променити, с тим што је лопта у рукама западних сила, а не народног протеста.

*ауторка је професорка на Филозофском факултету у Скопљу