Убиство малолетника због гуске

„Од убиства животиње до убиства човека само је један корак”, тврдио је Толстој. Да живот пише трагедије доказао је случај Милана Кнежевића (45) из Силбаша који је убио малолетног Н. М. само због тога што је возач „фиће”, у коме се као сапутник налазио несрећни младић, прегазио гуску која је припадала осуђеном. Злочин је извршен још 1998. године. Кнежевић је недавно осуђен по трећи пут, овог пута на шест година затвора, а постоји могућност да се ова судска агонија продужи.

Судско веће Окружног суда у Новом Саду у пресуди је навело да је Кнежевић морао да буде свестан могућности да могу наступити смртне последице по неког у аутомобилу у који је гађао полуаутоматском пушком, чије је поседовање иначе забрањено за цивиле. Није прихваћена одбрана осуђеног да је хтео да опали метак у ваздух и тако заплаши младиће који су прегазили његову гуску.

Тешко је докучити какав је бес обузео Кнежевића када је због гуске одговорио потезањем ватреног оружја. Домаћи стручњаци су већ имали искуства са убиствима извршеним у афекту, односно, како то закон каже, убиствима намах или убиствима са евентуалним умишљајем. Да ли је реч о једном или о другом, суд процењује на основу личности извршиоца и (кратког) протока времена између догађаја који је послужио као „окидач” трагедије и тренутка извршења злочина. 

Др Драгиша Ранђеловић, директор Института за неуропсихијатријске болести „Др Лаза Лазаревић” у Београду, наглашава да убиства у афекту углавном не чине психијатријски болесници – убиства која они чине најчешће су брутална и бизарна.

– Убиства на мах углавном чине особе које су склоне афективним реакцијама и које, жаргонски речено, имају кратак фитиљ и реагују по принципу „кратког споја”. Међутим, ми увек морамо имати на уму да не убија афекат, већ – оружје, и да у анамнези већине случајева, која су квалификована као убиства у афекту, стоји податак да је особа којој је пао мрак на очи – поседовала оружје. Афекат може да утиче на умањење контроле понашања и може да узрокује битно смањену урачунљивост, али за убиство је ипак потребно оружје – каже Ранђеловић.

Он објашњава да особе које носе ватрено оружје имају осећај лажне сигурности који олакшава афективно реаговање. Ранђеловић примећује да Енглези важе за велике љубитеље животиња, али да у њиховој судској пракси готово да нису забележени случајеви убиства због животиња.

Судбине убијеног седамнаестогодишњака и по трећи пут осуђеног Кнежевића укрстиле су се 28. јула 1998. године у Силбашу. Жељко Николић, Зоран Јовановић и малолетни Н. М. су у овом месту код Новог Сада прегазили возилом гуску, чији је власник био Кнежевић. Огорчен, он седа у „голф” у коме се налазила пушка и креће у потеру. У тренутку када је приметио да „бегунци” убрзавају, Кнежевић узима пушку и пуца у правцу „фиће” са раздаљине од око 90 метара. Испаљени метак прошао је кроз главу Н. М., који је седео на задњем седишту аутомобила.

Првом пресудом 1999. године Кнежевић је осуђен на 10 година затвора. Одлуком Врховног суда суђење је поновљено и 2001. године он је осуђен на четири године и десет месеци затвора због убиства из нехата. Др Милан Шкулић, професор кривично-процесног права на Правном факултету у Београду, каже да се на основу написа из штампе може закључити да је реч о убиству из нехата или о убиству са евентуалним умишљајем.

– Будући да је донета пресуда и процењено да је реч о убиству са евентуалним умишљајем, то значи да је осуђени у тренутку када је пуцао у правцу аутомобила био свестан да самим тим што пуца у том правцу може да убије некога. Он то можда није хтео, али је пристао на последицу. Једноставније речено, пуцао је, није хтео да убије, али је сматрао да ће пристати на последице ако се то деси – објашњава Шкулић.

За кривично дело убиство запрећена је казна од пет до 15 година затвора. У овом случају је очигледно да је једна од отежавајућих околности то што је убијен малолетник, а друга да је страдао због – гуске.

– Афекат, теоријски, може да буде олакшавајућа околност, али у конкретном случају постоји велика несразмера између оног што су учинили убијени и осуђени – сматра Шкулић.

Трећа пресуда донета је деценију после извршеног злочина. Суђење се толико одужило, што је несумњиво повредило породицу жртве, да је Кнежевић до данас могао да издржи прву, и најстрожу, казну од десет година затвора.

– У Законику о кривичном поступку нема ограничења колико дуго може да траје кривични поступак. Овај закон не ограничава ни број укидања пресуда поводом жалби. Нови Закон о кривичном поступку, који још није почео да се примењује у том делу, мења ову одредбу. По новом, када другостепени суд укине пресуду први пут, она се једном може вратити на поступак првостепеном суду. Али ако се пресуда укине други пут, онда другостепени суд мора да пресуди. Међутим, тренутно нема таквих ограничења – објашњава Шкулић.