Предвечерњи пут
Дуго смо на тешком путу, верни. Само,
Ми још своме светлом циљу корачамо.
Неосетно, тихо, кроз алеје неме
Сад нас прате сенке две: Старост и Време.
И мада нам ништа не кажу, не чине,
Осећамо терет њихове близине.
Каткада се само окренемо стрaвно
И спазимо поглед њин укочен давно.
А кад погледамо понова предa се,
Илузије драге лагано се гace;
И гомила мртвог лишћа у минуту
K’o венци на ковчег падају по путу;
И најзад нам све то, с прeдвечeрја бледа,
Расута арија живота изгледа.
(Политика, 6. јануар 1932. године)
Подели ову вест
Коментари0
This site is protected by reCAPTCHA and the Google
Privacy Policy and
Terms of Service apply.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


