Страх „куће Сауда” од повлачења САД и „арапског пролећа”

Са­у­диј­ска Ара­би­ја је има­ла не­сре­ћу да у исто вре­ме оста­не без ап­со­лут­не вој­не по­др­шке САД и фи­нан­сиј­ске си­гур­но­сти ко­ју јој је пру­жа­ла ви­со­ка це­на наф­те, чи­ји се пад још не за­у­ста­вља. Због кр­ше­ња људ­ских пра­ва на сво­јој те­ри­то­ри­ји, уби­ја­ња ци­ви­ла у Је­ме­ну, по­др­шке твр­до­кор­ним исла­ми­сти­ма у Си­ри­ји и од­би­ја­ња го­сто­прим­ства из­бе­гли­ца­ма из те зе­мље кру­ни јој се и ди­пло­мат­ска по­др­шка За­па­да. Ње­не не­во­ље, за­јед­но са слич­ним кр­оз ко­је пр­о­ла­зе њој бли­ске мо­нар­хи­је у Пер­сиј­ском за­ли­ву, симп­том су гло­бал­них пр­о­ме­на: за свет ко­ји пла­ни­ра да наф­ту све ви­ше за­ме­њу­је еко­ло­шким го­ри­ви­ма, тај ре­ги­он се из стра­те­шки кључ­не тач­ке по­ступ­но пре­тва­ра у од­бо­јан вој­ни и со­ци­јал­ни ха­ос огра­ни­че­ног зна­ча­ја.

Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве, спољ­ни га­рант по­рет­ка на Бли­ском ис­то­ку, умно­го­ме су се по­ву­кле из тог ре­ги­о­на, да би се са­да и „ку­ћи Са­у­да”, уну­тра­шњем сто­же­ру тог де­ла све­та, за­кли­ма­ли те­ме­љи мо­ћи, за ко­је ни­је из­ве­сно ни да ће ра­ди­кал­ни вој­ни и еко­ном­ски по­те­зи дво­ра у Ри­ја­ду ус­пе­ти да их учвр­сте.
До­ма­шај зе­мље чи­ју је моћ у су­нит­ском бло­ку Пер­сиј­ског за­ли­ва, прем­да ни­је ап­со­лут­на, до­сад би­ло те­шко пре­це­ни­ти и ко­ја има зна­тан ути­цај у чи­та­вом по­ја­су та­ко­зва­ног ши­рег Бли­ског ис­то­ка – оспо­рен је на свим рав­ни­ма. Уз­др­жа­ност Ба­ра­ка Оба­ме од ду­бљег упли­та­ња у вој­не су­ко­бе у том ре­ги­о­ну оста­ви­ла је Са­у­диј­це и окол­не са­ве­знич­ке др­жа­ве да са­ми, уз ко­ле­бљи­ву и огра­ни­че­ну аме­рич­ку по­моћ, ру­ше не­при­ја­тељ­ске ре­жи­ме, по­пут си­риј­ског, и спа­са­ва­ју бли­ске вла­да­ре, ка­кав је је­мен­ски пред­сед­ник Ха­ди. 
Фи­нан­сиј­ски, ММФ пред­ви­ђа да би Са­у­диј­ци мо­гли бан­кро­ти­ра­ти за пет го­ди­на ако бу­ду на­ста­ви­ли да са­да­шњим тем­пом без­ма­ло „спа­љу­ју” нов­ча­не ре­зер­ве ка­ко би по­кри­ли гу­бит­ке због све ни­же це­не наф­те, њи­хо­вог основ­ног из­во­ра при­хо­да. Иде­о­ло­шки, су­о­ча­ва­ју се с Ислам­ском др­жа­вом (ИД) и Ал Ка­и­дом, тран­сна­ци­о­нал­ним орга­ни­за­ци­ја­ма ко­је се по­зи­ва­ју на сли­чан ле­ги­ти­ма­циј­ски основ као „ку­ћа Са­у­да”, на сво­је вер­зи­је ве­ха­биј­ског исла­ма, и за­го­ва­ра­ју ру­ше­ње др­жа­ва и ус­по­ста­вља­ње ка­ли­фа­та. 
На сва­ком од ових пла­но­ва, иза­зов са­у­диј­ској ди­на­сти­ји пред­ста­вља и то што се, по­што је де­ли­мич­но осло­бо­ђен санк­ци­ја, оче­ку­је вој­но и еко­ном­ско ја­ча­ње ње­ног архи­ри­ва­ла Ира­на. Ње­го­во по­сто­ја­ње као не­ке вр­сте те­о­крат­ске ре­пу­бли­ке уте­ме­ље­не у ши­ит­ском исла­му та­ко­ђе под­ри­ва ле­ги­ти­ми­тет су­нит­ском Ри­ја­ду и оста­лим, ње­му бли­ским ап­со­лу­ти­стич­ким мо­нар­хи­ја­ма за­ли­ва.
Сви по­те­зи ко­је су Са­у­диј­ци по­ву­кли не би ли спре­чи­ли опа­да­ње сво­је сна­ге окре­ну­ли су се на зло. И у Си­ри­ји и у Је­ме­ну су, же­ле­ћи да до­ка­жу ка­ко мо­гу без САД или уз ње­ну ми­ни­мал­ну аси­стен­ци­ју, за­па­ли у пат-по­зи­ци­ју. Пум­па­ње не­сма­ње­них ко­ли­чи­на наф­те упр­кос ни­жој по­тра­жњи због гло­бал­не ре­це­си­је, што је тре­ба­ло да им очу­ва удео на тр­жи­шту на­у­штрб Ира­на, Ру­си­је, па и САД, ко­је су се енер­гет­ски оса­мо­ста­ли­ле до­вољ­но да наф­ту сад и из­во­зе, ни­је пот­пу­но за­у­ста­ви­ло кон­ку­рен­те, а још ви­ше је обо­ри­ло це­ну „цр­ног зла­та” и на­пра­ви­ло им ка­та­стро­фал­ну ру­пу у бу­џе­ту. 
По­љу­ља­не фи­нан­си­је са­у­диј­ски двор на­ме­ра­ва да спа­са­ва „та­че­ров­ском ре­во­лу­ци­јом”, али тек ће то би­ти опа­сно. Са­у­диј­ци су ге­не­ра­ци­ја­ма има­ли со­лид­но пла­ће­не и си­гур­не по­сло­ве у др­жав­ном сек­то­ру, сло­бо­ду од по­ре­за и ни­ске це­не основ­них жи­вот­них по­треп­шти­на, све суб­вен­ци­о­ни­ра­но из­да­шним при­ли­вом нов­ца од пр­о­да­је наф­те. Уме­сто то­га, при­ну­ђе­на да раз­ми­шља о ду­го­роч­ном осла­ња­њу на дру­ге из­во­ре при­хо­да, ди­на­сти­ја сад на­ја­вљу­је кре­са­ње суб­вен­ци­ја, уво­ђе­ње ра­зних на­ме­та, оп­се­жну при­ва­ти­за­ци­ју чак и основ­них услу­га по­пут ко­му­нал­них, као и гу­ра­ње по­да­ни­ка на тр­жи­ште ра­да, на­да­ју­ћи се да ће јој те ре­фор­ме спа­сти бо­гат­ство, глав­ни ин­стру­мент за ку­по­ви­ну со­ци­јал­ног ми­ра, и да ће јој об­но­ви­ти за­ли­хе нов­ца бр­же не­го што ће евен­ту­ал­но пр­о­кљу­ча­ти бес ста­нов­ни­штва на­вик­ну­тог да бу­де по­слу­шно у за­ме­ну за жи­вот на др­жав­ним ја­сла­ма.
Др­жа­ва ко­ја је увек има­ла нов­ца да ку­пу­је при­ја­те­ље у ре­ги­о­ну са­да је у опа­сно­сти да га ви­ше не­ма до­вољ­но ни за под­ми­ћи­ва­ње соп­стве­них ста­нов­ни­ка. Обил­ним до­на­ци­ја­ма, па и оруж­јем та­мо где је ус­тре­ба­ло, Са­у­диј­ци су гу­ши­ли со­ци­јал­не не­ми­ре ко­ји су у та­ла­су „арап­ског пр­о­ле­ћа” из­би­ја­ли у су­сед­ству, пр­во у ма­ње имућ­ним зе­мља­ма, где је бр­же сти­гла еко­ном­ска кри­за под­сти­чу­ћи оси­ро­ма­ше­не да се диг­ну пр­о­тив ауто­ри­тар­них вла­сти ко­је ви­ше ни­су има­ле шта да им по­ну­де. Не­мо­гу­ће је да се у Ри­ја­ду не пла­ше да и на њих до­ла­зи ред. 
Сто­па не­за­по­сле­но­сти ра­сте, на­ро­чи­то ме­ђу мла­ди­ма, нај­лак­шим пле­ном за екс­тре­ми­сте по­пут ИД, ко­ји обе­ћа­ва­ју уста­нак пр­о­тив не­ле­ги­тим­них вла­сти, бу­ђе­ње по­су­ста­лог су­нит­ског по­но­са и, што је ве­о­ма ис­так­ну­то у њи­хо­вој пр­о­па­ган­ди, ста­ра­ње за основ­не жи­вот­не по­тре­бе оних ко­ји су им по­кор­ни, као што је бес­плат­на ме­ди­цин­ска за­шти­та и слич­но. У тре­нут­ку ка­да се љу­ља по­ре­дак мо­ћи на Бли­ском ис­то­ку, ИД се пре­тва­ра да га­ран­ту­је вој­ну и со­ци­јал­ну за­шти­ту, на­вод­но ну­ди уто­пи­ју ус­кр­слог ка­ли­фа­та и ствар­ност са­свим ово­зе­маљ­ске др­жа­ве све­сне пр­о­за­ич­них бри­га сво­јих жи­те­ља. Чак је и Иран у том сми­слу прет­ња, на­ро­чи­то ако поч­не, што је ла­ко мо­гу­ће, еко­ном­ски на­пре­до­ва­ти док Са­у­диј­ска Ара­би­ја упад­не у стаг­на­ци­ју. 
У све те тур­бу­лен­ци­је „ку­ћа Са­у­да”, да по њу бу­де још го­ре, ула­зи с вој­ном си­лом не­из­ве­сних до­ме­та. У Је­ме­ну се, за­јед­но са свим са­ве­зни­ци­ма из Пер­сиј­ског за­ли­ва, ни­је на­ро­чи­то ис­ка­за­ла, иако јој је та­мо су­прот­ста­вље­на обич­на пле­мен­ска ми­ли­ци­ја. Ри­јад је фор­ми­рао и вој­ну ко­а­ли­ци­ју с три­де­се­так су­нит­ских зе­ма­ља ко­јој је пр­о­кла­мо­ва­ни циљ по­ти­ски­ва­ње те­ро­ри­зма, под чим се, осим ИД и Ал Ка­и­де, под­ра­зу­ме­ва и де­ло­ва­ње Ира­на у ино­стран­ству, али је тај са­вез и да­ље мр­тво сло­во на па­пи­ру – као и сви прет­ход­ни слич­ни по­ку­ша­ји вој­ног об­је­ди­ња­ва­ња за­лив­ских др­жа­ва.