Горке пилуле у шећерној вуни

ФИЛМ И ПОЗОРИШТЕ
Када су Ингмара Бергмана, чувеног позоришног и филмског редитеља питали, у чему је разлика између рада у позоришту и на филму, он је једноставно одговорио: „Рад у позоришту је за мене оно са чим живим. Режирати филм – тежак је посао. Урадиш три минута филма на дан и због та три минута ти мораш бити на висини, на недостижној висини. И све зависи од тебе... Стварање филма тражи огромно нервно напрезање. Мораш бити фанатик, а редитељски рад у позоришту у сарадњи са глумцима – врло је здрав облик стваралаштва”. Иако између филма и позоришта постоје јасно дефинисане разлике, од оних технолошких, преко чисто драматуршких, глумачких и естетских, позориште често користи филмски језик, док се филм опет враћа камерности и „спокојству” позоришта. Тако се у антологијским филмским остварењима цитирају делови култних представа (Бергман је делове своје режије „Хамлета” пренео на филм „Фани и Александар”) или се као у сензационалном, врло театралном спектаклу „Мулен руж” (Баз Лурман) холивудске продукције приказују тајновити односи иза кулиса.

Филм или позориште? Форма није битна, илузија се постиже добром идејом. Публику не буди атмосфера луксузних кафе-биоскопа или барокне сале, она тражи узбуђење и потресне садржаје. А тога има и у филму и у позоришту.

Холивуд у позоришту

Викторијански трилер, комад „Плинска светлост” Патрика Хамилтона (недавно је премијерно изведен на сцени БДП-а, у режији Милице Краљ) враћа нас у једно старинско уметничко време, када је позориште било реално, сведено и умерено – жанровски, стилски, глумачки, ликовно уједначено. И у Холивуд (1944) када је Ингрид Бергман добила Оскара за улогу госпође Менингем коју муж (како би располагао дијамантима њене тетке) свесно манипулише уверавајући је да губи ствари и разум. (Ова Хамилтонова драма је први пут изведена 1938. са великим успехом на Вест Енду, а 1941. на Бродвеју, где је била одиграна преко хиљаду пута). Али, док филм потцртава љубав, удварање и углађеност у понашању брачног пара, те у овом холивудском хиту остају упечатљиве сцене у којима се Ингрид пита: где је отишла сва та љубав и ко је заиста човек кога воли, представа доноси један другачији поглед на супружнике чији однос више личи на помало брутално психолошко малтретирање, преузето из наше стварности (у филму господин Менингем је „велики тата” који се за сваку манипулацију извињава, док се у позоришној верзији главни зликовац, кога упечатљиво игра Милан Чучиловић, не либи да завири служавки испод сукње или третира жену као кућно мезимче). На крају, разоткривање и истрага доносе хумор, игру и поароовски преокрет (првенствено захваљујући лику детектива Рафа кога игра Петар Краљ). „Трудила сам се да се не обазирем на филм док сам радила овај комад. Нови текст који је преда мном гледам потпуно чисто. То је као када радите неки класичан комад, („Госпођу министарку” коју сте гледали у много верзија), трудићете се да пођете од нуле, као да не знате ништа о томе. Увек гледам да у представама које радим постоји нека лепота живота, неки излаз из мрака. Зато и у овој представи побеђује правда. То је чини старинском. Данас се људи у позоришту и у животу не обазиру више на правду, не верују да је она, иако спора, ипак достижна”, наглашава редитељка Милица Краљ, сматрајући да, уколико неку представу прати и популарни филм, то може да буде мач са две оштрице, јер је гледалац већ упућен у причу, те представа може да му буде досадна и незанимљива.

Чикаго у Србији

Неспорно, популарност филма „Чикаго” (режија Роба Маршала са Рене Зелвегер, Кетрин Зитом Џонс, Ричардом Гиром у главним улогама) условила је постављање овог бродвејског хита на сцену Позоришта на Теразијама (први пут „Чикаго” је изведен као позоришна представа 1926. године, док је кореограф, редитељ, играч, Боб Фоси „Чикаго” претворио у бродвејски мјузикл 1975. и само га је прерана смрт спречила да га екранизује са Мадоном у главној улози). „Чикаго” потврђује да мјузикл ни на филму, ни у позоришту није само „приредба” (Фред Астер) на којој лепи младићи и девојке плешу степ у кристалним дворанама, већ се иза музике и сензационалне кореографије крију приче о друштвеном моралу и „америчком сну” (премијера мјузикла десила се у годинама када су грађани Америке доживели велико разочарање разоткривањем истине о рату у Вијетнаму, што је једно од објашњења велике популарности ове представе). Тако и редитељ Кокан Младеновић није фасциниран причом о превареним женама, стриптизетама (Роски и Велма), убицама мушких „свиња” које су спремне да ураде све за славу и адвоката чији је животни мото: Цео свет је циркус, шоу бизнис...ништа не може да надмаши свежу крв на зиду (реплика Ричарда Гира), већ га интересује озбиљна друштвена сатира о споју политике и естраде на локалним просторима (уметници упада крст у деколте док виче Бог нека вас чува). Домаћа позоришна верзија мјузикла „Чикаго” надраста гангстерски амбијент из филма, линеарну структуру и постаје озбиљна брехтовска критика нашег друштва.

„Чикаго није љупки мјузикл из деведесетих година који се поставља на сцену само због доброг певања или спектакла, он је горка пилула упакована у шећерну вуну” (Кокан Младеновић).

Колико филмски хитови доприносе комерцијализацији позоришта показује и мјузикл „Кабаре” (Позориште на Теразијама) који конзументе „популарне културе” прво асоцира на филмску верзију која је обележила глумачки каријеру Лајзе Минели (1972). Сада „Кабаре” пуни салу београдског музичког позоришта, како због типично бродвејске кореографије Чета Вокера који је утерао наше играче у сурови професионализам, у уједначену игру, тако и због приче о различитим облицима љубави (хетеросексуалној, хомосексуалној, љубави према новцу, држави) која се из Берлина (1930) премешта на наше поднебље и у време када предимензионирана национална свест прети да угрози племенитост и људскост.

Плавуше и бунтовнице

Спектакуларност, брзина филмске „монтаже”, разумљиве приче омогућиле су позоришту да изађе на тржиште и постане доступно свакоме. Често су чувене женске улоге из светских хитова (Мерилин Монро у филму „Неки то воле вруће”) служиле као могућност домаћим глумицама да постану звезде, да од Мерлинке Пуслице направе девојку (Бојана Стефановић, Ивана Јовановић) са београдског асфалта (овај мјузикл игра се већ десетак година у Позоришту на Теразијама у сачуваној поставци Соје Јовановић), која уме да буде исто тако слатка и женствена. Фаталност и борбеност Елизабет Тејлор у филму „Мачка на усијаном лименом крову” Тенеси Вилијамса изостала је у извођењу ове драме у позоришту на Црвеном крсту деведесетих година (режија Љиљана Тодоровић, Меги је играла Снежана Богдановић,), али је ова породична драма доживела велику популарност. „Коса”, „Дипломац”, „Лет изнад кукавичјег гнезда”, само су неки наслови из савремене историје филма који су приче о животу и смрти пренели са платна у интимни позоришни простор...