Шта се очекује од критичара

Књижевна продукција у 2007. Шта се писало и шта се читало у години иза нас? Да ли су новинске колумне део књижевне сцене? Да ли се исплати књижевно издаваштво? НИН-ова награда за роман године. Феномен блогосфере – писци који блогују и блогери који пишу?

Ова питања била су у средишту књижевне трибине одржане прексиноћ у Дому омладине Београда, у којој су учествовали Владимир Арсенијевић, писац, Теофил Панчић, колумниста и књижевни критичар недељника „Време”, Тихомир Брајовић, доцент на Филолошком факултету у Београду и књижевни критичар НИН-а, и модератор разговора Свебор Миџић, уредник ДОБ-а.

Дакле, шта је обележило српску књижевну сцену у 2007? Шта је чини различитом у односу на претходне или по чему одскаче од осталих?

Према мишљењу Владимира Арсенијевића нису приметне велике промене у томе шта смо читали 2007. и ранијих година, али јесте једна врста стратификације која се одвија на нашој књижевној сцени. Реч је, наиме, како каже Арсенијевић, о губитку даха који је доживела до сада наша највећа издавачка кућа „Народна књига”. Најмлађи добитник НИН-ове награде приметио је да је дошло и до губљења компаса на, до сада прилично компактној, сцени „малих” издавача који су се још више повукли у ограничену комуникативност, или успорили у односу на претходне године.

Теофил Панчић истиче да је на књижевној сцени 2007. приметан даљи курс опадања квалитета књижевних часописа а, са друге стране, видна је експанзија књижевних веб-магазина. Иако се „Бетон” (подлистак дневног листа „Данас”) није појавио 2007, Панчић је напоменуо да се он дефинитивно учврстио, „армирао”, и да је добро што није завршио као сезонска појава. Као значајну новину у 2007, критичар „Времена” је поздравио и појаву издавачке куће „Корнет”.

Тихомир Брајовић је мишљења да се у књижевној продукцији трендови настављају, да је кратка прича и даље запостављени жанр, док има превише награда за поезију која, опет, константно има малобројну публику. Брајовић пледира да се, поред романа, пажња обрати и на друге жанрове, и скреће пажњу на роман „Лутајући Бокељ” Николе Маловића, који је, на његово изненађење, остао чак и изван ширег круга за НИН-ову награду.

Како је започела тема о књижевним критичарима и новинској критици, разговору се из публике придружио и Саша Ћирић, уредник из „Бетона”, који је замерио Теофилу Панчићу да пише само позитивне критике, дакле, пише о ономе шта воли да чита, и да у критикама није довољно оштар као што је у својим колумнама. Критичар Тихомир Брајовић, пак, према Ћирићевим мишљењу, исувише је опрезан и често се служи еуфемизмима.

– Од критичара се очекује више оштрине, а код нас влада култура прећуткивања, суздржавања и недовољне конфронтације. Нашој књижевној критици недостаје полемичко профилисање вредности и критичари у овој академској средини избегавају да уђу у полемику, сматра Ћирић, на шта је Теофил Панчић одговорио да чита само оно што хоће и пише искључиво о ономе што га провоцира.

За реч се јавио и слушалац из публике примећујући да просечан читалац од познатих критичара очекује да чује и шта је у продукцији лоше, и због чега је лоше, јер се и на тај начин профилише читалачки укус. Надовезао се Тихомир Брајовић: „Ако је неко написао више негативних критика од мене, извинићу се. ’Бетон’ јесте занимљива и потребна појава али не морамо сви мислити као ’бетоновци’. Мора постојати књижевна и грађанска пристојност, поштовање писца и раздвајање од његове грађанске улоге.”