Šta se očekuje od kritičara

Književna produkcija u 2007. Šta se pisalo i šta se čitalo u godini iza nas? Da li su novinske kolumne deo književne scene? Da li se isplati književno izdavaštvo? NIN-ova nagrada za roman godine. Fenomen blogosfere – pisci koji bloguju i blogeri koji pišu?

Ova pitanja bila su u središtu književne tribine održane preksinoć u Domu omladine Beograda, u kojoj su učestvovali Vladimir Arsenijević, pisac, Teofil Pančić, kolumnista i književni kritičar nedeljnika „Vreme”, Tihomir Brajović, docent na Filološkom fakultetu u Beogradu i književni kritičar NIN-a, i moderator razgovora Svebor Midžić, urednik DOB-a.

Dakle, šta je obeležilo srpsku književnu scenu u 2007? Šta je čini različitom u odnosu na prethodne ili po čemu odskače od ostalih?

Prema mišljenju Vladimira Arsenijevića nisu primetne velike promene u tome šta smo čitali 2007. i ranijih godina, ali jeste jedna vrsta stratifikacije koja se odvija na našoj književnoj sceni. Reč je, naime, kako kaže Arsenijević, o gubitku daha koji je doživela do sada naša najveća izdavačka kuća „Narodna knjiga”. Najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade primetio je da je došlo i do gubljenja kompasa na, do sada prilično kompaktnoj, sceni „malih” izdavača koji su se još više povukli u ograničenu komunikativnost, ili usporili u odnosu na prethodne godine.

Teofil Pančić ističe da je na književnoj sceni 2007. primetan dalji kurs opadanja kvaliteta književnih časopisa a, sa druge strane, vidna je ekspanzija književnih veb-magazina. Iako se „Beton” (podlistak dnevnog lista „Danas”) nije pojavio 2007, Pančić je napomenuo da se on definitivno učvrstio, „armirao”, i da je dobro što nije završio kao sezonska pojava. Kao značajnu novinu u 2007, kritičar „Vremena” je pozdravio i pojavu izdavačke kuće „Kornet”.

Tihomir Brajović je mišljenja da se u književnoj produkciji trendovi nastavljaju, da je kratka priča i dalje zapostavljeni žanr, dok ima previše nagrada za poeziju koja, opet, konstantno ima malobrojnu publiku. Brajović pledira da se, pored romana, pažnja obrati i na druge žanrove, i skreće pažnju na roman „Lutajući Bokelj” Nikole Malovića, koji je, na njegovo iznenađenje, ostao čak i izvan šireg kruga za NIN-ovu nagradu.

Kako je započela tema o književnim kritičarima i novinskoj kritici, razgovoru se iz publike pridružio i Saša Ćirić, urednik iz „Betona”, koji je zamerio Teofilu Pančiću da piše samo pozitivne kritike, dakle, piše o onome šta voli da čita, i da u kritikama nije dovoljno oštar kao što je u svojim kolumnama. Kritičar Tihomir Brajović, pak, prema Ćirićevim mišljenju, isuviše je oprezan i često se služi eufemizmima.

– Od kritičara se očekuje više oštrine, a kod nas vlada kultura prećutkivanja, suzdržavanja i nedovoljne konfrontacije. Našoj književnoj kritici nedostaje polemičko profilisanje vrednosti i kritičari u ovoj akademskoj sredini izbegavaju da uđu u polemiku, smatra Ćirić, na šta je Teofil Pančić odgovorio da čita samo ono što hoće i piše isključivo o onome što ga provocira.

Za reč se javio i slušalac iz publike primećujući da prosečan čitalac od poznatih kritičara očekuje da čuje i šta je u produkciji loše, i zbog čega je loše, jer se i na taj način profiliše čitalački ukus. Nadovezao se Tihomir Brajović: „Ako je neko napisao više negativnih kritika od mene, izviniću se. ’Beton’ jeste zanimljiva i potrebna pojava ali ne moramo svi misliti kao ’betonovci’. Mora postojati književna i građanska pristojnost, poštovanje pisca i razdvajanje od njegove građanske uloge.”