Уметност на послужавнику

Прокупље – Крађа слика Боже Илића у Сићеву крај Ниша, о чему је пре неки дан известила „Политика”, чини се, тек је сада покренула интересовање да се дела овог нашег познатог сликара трајно заштите. У Прокупљу, сликаревом родном крају, годинама већ постоји галерија са именом великог уметника. Овде се, залагањем поштовалаца Илићевог сликарства, сваке године додељује и награда „Божа Илић” за најуспешнију ликовну изложбу у току једне године, чији су носиоци, до сада, били наши најпознатији уметници. По речима Драгана Поповића, историчара уметности и кустоса Народног музеја Топлице сем 12 Илићевих дела која се налазе у овом музеју, нема података о осталим сликама.

– Велики број Илићевих слика је у приватном власништву, а неке су у установама и фирмама. Знам нека предузећа која су продата заједно са Илићевим сликама, а има и оних чија је вредност већа од новца датог за само предузеће.

Дарко Жарић, кустос историчар, наводи да је Ратко Зечевић, бивши начелник Топличког округа, приликом неке свечаности, на дар добио слику Боже Илића. Он ју је потом предао музеју, где се и данас чува. Један од наших саговорника, каже да је једна од Илићевих слика служила као послужавник за кафе у Општинском комитету СК. Светислав Драгићевић, некадашњи секретар прокупачке општине, каже да ја Божиних слика било много по канцеларијама. Две су биле и у његовој, које су, на захтев музеја, њима и предате. Шта је било са осталима, не зна. Ни многи који би морали, немају увид у опус овог значајног сликара.

А ко је био Божа Илић? Као младић из топличког села Житни Поток, почео је, још пре рата да слика уз мајсторе који су осликавали месну цркву, да би потом постао ученик знамените Бете Вукановић, а после рата и Мила Милуновића. Био је први стипендиста владе ФНРЈ у Француској и велика нада нашег сликарства. Радио је огромна платна, занет ратним збивањима и послератном изградњом. Његове монументалне слике „Сондирање терена” (о изградњи Новог Београда), „Вјазма” и многи пејзажи и портрети људи из завичаја, али и оних знаменитих, као што је био и Јосип Броз – пленили су пажњу ликовне јавности у тадашњој Југославији и нашли су се у Народном музеју, Савезној скупштини и многим галеријама.Хвалоспеве о њему писали су Милован Ђилас, Грга Гамулин, Јован Поповић, Радован Зоговић, Ото Бихаљи-Мерин... Али, Божина популарност је брзо нестала, са сменом политичког руководства Србије и доласком „модерног” таласа. Живео је све до краја осамдесетих година више у оскудици него у поштовању. Међутим, радио је неуморно и створио на стотине слика. Нешто је продавао за мале паре, а више поклањао, не слутећи ни сам да ће једног дана те његове слике бити велико богатство.