Хладни рат лаких нота

Русија је победила, освојивши највише гласова грађана Европе, али је као прва завршила Украјина. Ово није анализа геополитичког тренутка савременог света, већ хладног рата лаких нота који се водио на песми Евровизије.

Да је читав кагебеовски тим Владимира Путина годинама планирао овакав исход, вероватно не би могао да га смисли, јер је систем гласања показао све манипулације велике политике у које се лако уклопио гламурозни музички фестивал уједињене Европе. Да би све било још апсурднија, Европи је волшебно придодата и прекоморска Аустралија.

Гласање жирија националних телевизија показало је да њима управљају нити хладноратовске геополитике. Када се прешло на народно изјашњавање, односно ес-ем-ес референдум, уследио је изненађујући обрт који ће сигурно много више заинтересовати дипломате и геостратеге него музичке критичаре са блајханим фризурама.

Ако је систем избора и владања у западном свету либерализма наштелован тако да осим привилегованих представника пребогате одрођене елите, никако не сме бити изабран истински представник грађана, означава ли онда музичко „да” Немаца, Украјинаца, Естонаца или Летонаца за руску песму и неке друге промене на музичкој и политичкој мапи света?

Наравно да ће неко рећи да је руска песма Сергеја Лазарева била изразити фаворит на кладионицама, што значи да је то заиста и била најбоља песма, јер код кладионичара нема ни политичких, ни било каквих других рачуница, осим искрене љубави за екстрапрофитом. Руски тим се припремао за победу стварајући истински спектакл. Лазарев је не само певао, већ је и промовисао путиновски мачизам, изводећи опасне покрете на бини, обасјан чудесним светлосним ефектима.

И украјински тим се припремао за победу, али је балада Џемале садржала експлицитну политичку поруку, што се коси са основним правилима Евровизије. Али, као што Косово примају у Уефу и Фифу ван статута ових организација, тако је и песма о депортацији Татара са Крима постала омиљена мелодија телевизијских жирија, који су очигледно певушили шлагере по нотама својих влада. Или можда страних амбасада?

И Јавни сервис европске Србије одсвирао је своју соло деоницу и свих 12 поена дао Украјини, а свега један бод Русији. Гледаоци из Србије су, пак, највише поена дали Русији. За узврат, ниједан поен нисмо добили ни од руских, ни од украјинских гласача.

Читајући политичко-мелодијске ноте, они који тврде да Руси више воле Бугаре од Срба, остаће разочарани, јер ни Бугари нису добили ниједан глас из кремаљског студија. Љубав бугарских грађана је ипак поголема, па су и они попут нас Русији дали свих 12 бодова.

Зато је једини који може бити савршено задовољан читавим спектаклом – Владимир Путин. Догодио му се народ. И то европски. А Украјини су се догодили експерти. Музички?