Трач по трач – растегљива истина

Кан – Што свет постаје гори то је више магије у коју верујемо, изјавио је у Кану Стивен Спилберг током промоције филма „БФГ”, раскошне бајке за децу, адаптације романа најпопуларнијег британског писца за децу Роалда Дала.

И све би са грозним светом данашњице и магијом као сламком спаса било у реду да не би израелског колеге Амира Каминера („Једиот Ахронот”) и његовог гласног питања Спилбергу: „Зашто сте адаптирали Далов роман када је он био познати антисемита?”. Шта ће куд ће, тек Спилберг (који је и сам Јеврејин и велики покровитељ музеја холокауста Јaд Вашем) морао је да се правда да ту чињеницу о Далу није знао. Та његова изјава постала је вест, а Каминер, бар у том дану, новинарска звезда фестивала.

Изван својих препуних пројекционих дворана Кански фестивал је иначе право легло разноврсних филмских трачева и у лету забележених изјава великих америчких звезда, које после оне или демантују или потврде. Једна од таквих потврда стигла је из уста америчке глумице и активисткиње Сузан Сарандон. „Да, заиста сам рекла да мислим да је Вуди Ален сексуално напаствовао дете и да не мислим да је то уреду”, изјавила је она у Американцима добрим делом потчињеном Кану. Џорџ Клуни је потврдио да је, одговарајући на констатацију иранског новинара да га је лако замислити као будућег председника САД, изјавио: „То много значи од момка који стиже из Ирана.” И тако редом. Трач по трач у Кану лако постаје растегљива истина.

Није трач ако кажем да су белгијска браћа Жан-Пјер и Лик Дарден, иначе двоструки добитници „Златне палме”, поново направили филм који ће се радо гледати. Њихова „Непозната девојка” је реалистичка прича о младој докторки Џени која ће се стицајем нежељених околности упустити у истрагу идентитета црне девојке убијене надомак докторкине ординације, свега неколико минута пошто јој је звонила на врата.

Све у овом филму већ је познато дарденовски, осим што је камера мирнија. У питању је опет социјално дубоко ангажован филм о обичним људима у необичним ситуацијама које производи несигурно друштво пуно брутално искључених људи. Лик докторке Џени Дарденови граде веома темељно и душевно. Џени на своје пацијенте не гледа као на здравствене случајеве, већ као на јединствене особе, а на тај начин и филмски аутори третирају своје јунаке и саму тему. Добар филм, купљен је за приказивање у Србији. Кански критичари ће га волети, за жири нисам сигурна. У сваком случају глумица Адел Хенел, као докторка Џени Давин, заслужује да буде у најужем избору за награду.

И бразилска глумица Соња Брага („Пољубац жене паука”) може да се прикључи том уском кругу, јер филм „Акваријус” Клебера Мендонка Фиља носи на својим леђима веома импресивно. Ово је прича о односу између станара и зграда у којима живе, о жестокој борби некадашње музичке новинарке Кларе (Брага) и грађевинске компаније која по сваку цену, па и силом, жели да је примора да им прода стан. Ово је и филмски коментар рапидног друштвеног раслојавања модерног Бразила, али и веома топла студија динамике унутар проширене породице. Фиљов „Акваријус” се по броју гласова критичара прикључио водећој групи од чак осам врло добрих до сада виђених филмова у овогодишњем главном такмичарском програму.

И паралелни такмичарски програм „Известан поглед” је ове године баш јак. Моћном египатском филму „Сукоб” прикључили су се и филмови: „Ученик” руског редитеља Кирила Серебрењикова (мрачна парабола о религијском фундаментализму), „Шегрт” сингапурског аутора Боа Јунгфенга (тензична затворска прича), „Пси” румунског дебитанта Богдана Мирике (на тренутке брутални трилер), али и филм „После олује” плодног јапанског мага Хироказу Коре Еде (егзинстенцијалистичка породична драма).

На велико задовољство и незванични паралелни програм „15 дана аутора” ове године је повратио стару славу и то не само због филма Марка Белокија „Слатки снови” већ пре свега због изврсног филма „Неруда” чилеанског сценаристе и редитеља Пабла Ларена („Тони Манеро”, „Но”, „Клуб”). Ларен свој филм гради као крајње неконвенционалну драму са снажним хуморним нотама, као небиографски филм о славном поети и политичару Паблу Неруди и његовим годинама после Другог светског рата. Ово је више филм о историјском наслеђу једног славног уметника или, како је то изјавио сам Ларен: „Ово није филм о Неруди, већ нерудински филм, фантазија фокусирана на уметника који је измислио сопствену судбину креирајући властити мит.”

Ларен посматра свог јунака као неуобичајеног „чувара имагинарне границе”, са погледом на чилеанске трауме седамдесетих година прошлог века и на митску личност Пабла Неруде, песника, писца, комунистичког борца за радничка права, а не „салонског комунисту” каквим су га противници сматрали. Улогу Неруде одлично је одиграо Луис Гнеко, а улогу полицајца који га прати мексички глумац Гаел Гарсија Бернал...

--------------------

Џармуш: Ни „Ратови звезда” ни „Прохујало са вихором”

Кан – У ишчекивању још једног Џармушовог филма, документарца „Gimme Danger”, међу филмским професионалцима у Кану још увек се живо говори о његовом поетско играном филму „Патерсон” и глумцу Адаму Драјверу, познатом по улози у „Ратовима звезда”, који је сада изврсно одиграо лик возача градског аутобуса што у слободно време пише дивне песме.

 Упитан да ли ће сада после сарадње са Драјвером коначно одгледати „Ратове звезда”, Џармуш је у свом стилу одговорио: „Ниједан филм из серијала `Ратови звезда` никада нисам видео. Не знам да ли је то само нека моја тврдоглава панк-рок ствар у питању када сам намерио да одем у гроб без да `Ратове звезда`икада видим. За утеху, нисам никада гледао ни `Прохујало са вихором`, тако да нико не треба да се љути...”