Сашини сведоци

Шта је тајна успеха покрета Доста је било Саше Радуловића? Да ли је у томе што је наследио као министар челичног Млађана Динкића, а самим тим и љубав према гитари, али и његов „сеф” пун рецепата за политичку реинкарнацију и вечни живот у улози борца против корупције, нетранспарентности и свеопште партократије?

Или је ветар у леђа популарном Саши дао сам Александар Вучић када га је увео у владу, а после неког времена отпустио и претворио у вечитог опонента. Једини је Радуловић био доследан и у два изборна циклуса остао чврсто на становишту да између лидера СНС-а и њега не може више бити никакве сарадње, док су скоро сви остали лидери опозиције на претходним изборима са мање или више жара чекали позивницу за Владу Србије.

Тако су Аца и Саша непомирљиво остали на супротним странама – први под жестоким ударима да успоставља партократију и личну владавину, други на бедему одбране грађанства против ових појава. На овом таласу је Радуловић, од политички неухрањеног блогера неолиберала са репутацијом стечајног управника за свадбе и сахране српских предузећа, израстао у будућу велику наду антивучићевске опозиције.

Али како се онда догодило да лидер покрета Доста је било – који већ самим тим што је на челу покрета, а не странке, шаље поруку о својој неприпадности партократском систему – и сам упадне у мрежу тајних уговора са својим члановима и одборницима и тиме створи утисак да његови активисти приступају некаквој тајној служби или организацији, а не антиестаблишмент покрету?

Сваки одборник Саше Радуловића дужан је да својој политичкој организацији уплаћује трећину, па чак и половину зараде народног представника, и то пред три сведока. „Сашини сведоци” посведочиће, такође, да је сваки члан добровољно потписао обавезу да неће износити, проносити или препричавати трећим лицима податке које буде сазнавао, а да ће чувати шифре, кључеве и имејл налоге.

Функционер ДЈБ-а Душан Павловић, у тексту који „Политика” данас објављује, истиче да је цео механизам осмишљен – управо да би се избегле замке партократије, а да би се политичка организација финансирала. Па ће њихови функционери, тврди, радије одузети себи пола зараде, него што ће упасти у корупцијске шеме и штетити државу да би давали својој партији.

Све то звучи лепо, али где је ту транспарентност? Зашто се ови уговори закључују у тајности, а тичу се финансија, као најосетљивије области где не тако ретко поклекну и најправовернији, а казна за оне који одбију да донирају део своје зараде ДЈБ-у је само једна – избацивање.

Радуловић је на изборима тражио поверење стотина хиљада оних који су изгубили поверење у систем, сада показује да нема довољно поверења у своје активисте и функционере. Па се лојалност ДЈБ-у исказује на стари, проверени начин – уз помоћ три „Сашина сведока”.