Sašini svedoci

Šta je tajna uspeha pokreta Dosta je bilo Saše Radulovića? Da li je u tome što je nasledio kao ministar čeličnog Mlađana Dinkića, a samim tim i ljubav prema gitari, ali i njegov „sef” pun recepata za političku reinkarnaciju i večni život u ulozi borca protiv korupcije, netransparentnosti i sveopšte partokratije?

Ili je vetar u leđa popularnom Saši dao sam Aleksandar Vučić kada ga je uveo u vladu, a posle nekog vremena otpustio i pretvorio u večitog oponenta. Jedini je Radulović bio dosledan i u dva izborna ciklusa ostao čvrsto na stanovištu da između lidera SNS-a i njega ne može više biti nikakve saradnje, dok su skoro svi ostali lideri opozicije na prethodnim izborima sa manje ili više žara čekali pozivnicu za Vladu Srbije.

Tako su Aca i Saša nepomirljivo ostali na suprotnim stranama – prvi pod žestokim udarima da uspostavlja partokratiju i ličnu vladavinu, drugi na bedemu odbrane građanstva protiv ovih pojava. Na ovom talasu je Radulović, od politički neuhranjenog blogera neoliberala sa reputacijom stečajnog upravnika za svadbe i sahrane srpskih preduzeća, izrastao u buduću veliku nadu antivučićevske opozicije.

Ali kako se onda dogodilo da lider pokreta Dosta je bilo – koji već samim tim što je na čelu pokreta, a ne stranke, šalje poruku o svojoj nepripadnosti partokratskom sistemu – i sam upadne u mrežu tajnih ugovora sa svojim članovima i odbornicima i time stvori utisak da njegovi aktivisti pristupaju nekakvoj tajnoj službi ili organizaciji, a ne antiestablišment pokretu?

Svaki odbornik Saše Radulovića dužan je da svojoj političkoj organizaciji uplaćuje trećinu, pa čak i polovinu zarade narodnog predstavnika, i to pred tri svedoka. „Sašini svedoci” posvedočiće, takođe, da je svaki član dobrovoljno potpisao obavezu da neće iznositi, pronositi ili prepričavati trećim licima podatke koje bude saznavao, a da će čuvati šifre, ključeve i imejl naloge.

Funkcioner DJB-a Dušan Pavlović, u tekstu koji „Politika” danas objavljuje, ističe da je ceo mehanizam osmišljen – upravo da bi se izbegle zamke partokratije, a da bi se politička organizacija finansirala. Pa će njihovi funkcioneri, tvrdi, radije oduzeti sebi pola zarade, nego što će upasti u korupcijske šeme i štetiti državu da bi davali svojoj partiji.

Sve to zvuči lepo, ali gde je tu transparentnost? Zašto se ovi ugovori zaključuju u tajnosti, a tiču se finansija, kao najosetljivije oblasti gde ne tako retko pokleknu i najpravoverniji, a kazna za one koji odbiju da doniraju deo svoje zarade DJB-u je samo jedna – izbacivanje.

Radulović je na izborima tražio poverenje stotina hiljada onih koji su izgubili poverenje u sistem, sada pokazuje da nema dovoljno poverenja u svoje aktiviste i funkcionere. Pa se lojalnost DJB-u iskazuje na stari, provereni način – uz pomoć tri „Sašina svedoka”.