Гола Инес против менаџера

Кан – Немачка сценаристкиња, редитељка и продуцент Марен Аде је са својом горко-слатком комедијом „разбила” Кан! Њен филм „Тони Ердман” са Аустријанцем Петером Симонишеком и немачком глумицом Сандром Хилер, у улогама оца и ћерке, и даље води на свим критичарским листама са којима се сугеришу могући освајачи „Златне палме”.

 Адеова је рођена у Карлсруеу 1976. и са своја два претходна филма била је миљеник критике, али и званичних жирија. За дебитантски филм „ Шума за дрвеће” (2003) освојила је специјалну награду жирија у Санденсу, а за филм „Сви други” уз Гран при Берлинала (2009) још и „Сребрног медведа” за глумицу (Биргит Минишмајер).

У интервјуу који је тада дала за „Политику” Марен Аде је рекла: „Свакодневни конфликти међу такозваним обичним људима, партнерима у вези, колегама на послу, све те ситуације на које ми сами не обраћамо пажњу, јер су постали део наше свакодневне рутине, могу прерасти у драму, чак и у трилер.”

У филму „Тони Ердман”, на задовољство и критике и публике, то је прерасло у интелигентну и динамичну комедију. Филм који се лако заволи!

 Марен Аде као да још увек није свесна шта се то пре неки дан у Кану догодило. Каже: „Веома сам нервозна. Завршила сам филм у понедељак, три дана пред почетак фестивала, урадила финални микс у последњем тренутку, а онда допутовала у Кан директно из постпродукције. Било је баш стресно, зато сам се одмах и прехладила, али је ваљда ипак све добро...”

Снимање сте завршили још пре две године, зашто је постпродукција трајала толико дуго?

Зато што сам имала више од 120 сати снимљеног материјала што је, признаћете, баш много. Требало је то монтирати веома пажљиво да се не би нарушила замишљена и жељена динамика и ритам филма, што су веома осетљиве категорије, те сам монтажу радила нешто више од годину дана. У међувремену сам се и породила и узела малу паузу пре него што сам почела финални рад на филму.

Одакле је потекла основна идеја за причу и овакве ликове?

Већ дуже време ме је занимала женска тема, прича о женама које се доказују на различите начине у борби за позиције у пословном мушком свету, тако да се лик Инес родио негде из таквих мојих размишљања.

Њен лик сам почела да развијам када сам се одлучила да је „сместим” у однос отац–ћерка и када ми је постало јасно какав ће лик оца бити. Он у њен живот изненада долази као нека врста странца, у намери да је боље упозна и врати је у свој живот. У заједнички живот који је она одавно напустила градећи своју каријеру у иностранству.

Ово је и прича о породици, о губљењу њеног значаја у убрзаном неолибералном свету?

Тема породице ме је одувек занимала, тема улоге сваког члана породице у животној драми, ствари које се стално понављају у породичној средини, та дубока жеља да се одвојимо од породице и почнемо самостални живот од нуле.

Мислим да се све то рефлектује управо кроз однос оца и ћерке. С једне стране је Винфрид – наставник музике, страствени шаљивџија који и у позним годинама живи неку врсту хипи начина живота, човек који је из шале измислио свој алтер его, лик Тонија Ердмана, с којим задиркује друге, али се и брани од стварности која му се много не свиђа.

С друге стране је ћерка Инес која је изабрала да живи далеко од куће и од својих идеала поставши безосећајни корпоративни консултант. Кроз та два лика ја говорим о породици, о додељеним животним улогама које сви играју, о обредним породичним обрасцима, али и о тој тајној жељи да се од породице побегне.

Однос отац–ћерка није тако често у филмском фокусу и то је једна од предности вашег филма?

Не знам да ли је предност, али у филмовима однос отац–ћерка јесте редак у смислу да чини главну окосницу филма. Уобичајено је да ћерка буде помоћник главном мушком лику. Родитељи и деца имају доживотну везу и сваки однос је компликована ствар и зато је било потребно да будем веома пажљива и да оставим гледаоцима слободу за сопствену идентификацију.

Винфрид-Тони оптужује ћерку да је превише озбиљна што може да звучи као типична оптужба коју мушкарци тако често користе када оптужују успешне или амбициозне жене. Међутим, у филму „Тони Ердман” то није случај. Та очева оптужба има сврху хумора.

Отац на тај начин жели да подсети ћерку на хумор који су некада делили и да је тестира да ли га она још увек има у себи. Није да он не жели да Инес буде успешна, већ он искрено сумња да је она срећна. А сваком оцу је најважније да му дете буде срећно и задовољно. Наравно, и здраво.

Инес сте највећим делом представили као хладнокрвну „корпорацијску кучку”, заједно са менаџментом и буквално је скинули до голе коже?

Пуно сам истраживала док сам писала лик Инес, пуно разговарала са пословним женама, јер нисам била сигурна којом врстом посла би она требалo да се бави. И онда сам је сместила у међународну консалтинг агенцију. Та сцена њене нагости је нека врста катарзе у филму.

Она је остала гола из очајања, случајно, извлачећи се из неудобне хаљине, али се та читава ствар развијала и претворила у „голу журку” менаџмента током тим билдинга, што јесте парадокс који сам желела да досегнем.

Сцена са голом Инес је веома људска. У почетку је она због тога смушена и осећа се веома непријатно јер руши табуе, али чак и тада успева да поврати контролу и читаву ствар представи као унапред смишљену. Пред колегама менаџерима она опет побеђује, али пред оцем је то сасвим друга ствар.

Зашто сте већи део филма сместили и снимали у Румунији?

Зато што је то једна од првих земаља у коју је немачки капитал ушао одмах после пада Берлинског зида и зато што је то за причу било убедљиво. У Румунији сам снимала с лакоћом, дали су ми чак и дозволе да снимам у великој нафтној компанији. Све сцене у Немачкој рађене су уз доста муке и одлагања, јер сам на дозволе чекала и по неколико недеља. Невероватно.

Нисам успела да пронађем ниједну лошу канску критику вашег филма, што се одавно није десило, како ви то коментаришете?

Заиста сам веома изненађена, јер сам мислила да ће критичари бити подељени, да ће се некима свиђати мој филм, а некима не, јер сам на такав однос према моја два претходна филма већ навикла. Увек сам помало сумњичава спрам филмова који се свима допадају, а ето то се сада мени десило.

Заиста сам срећна, јер сам најискреније покушавала да направим нешто универзално, нешто што сви могу препознати и у чему се, на овај или онај начин, могу идентификовати.

Срушили сте мит да Немци не умеју да направе комедију, али и прекинули традицију неучествовања немачких филмова у главном канском такмичарском програму?

Да, сматра се да Немци немају баш много смисла за хумор. Када би сте упознали мога оца који је велики шаљивџија и који је био инспирација за лик Тонија Ердмана, предрасуде би се срушиле. Кан није никада одбацивао немачке филмове, али у последњих осам година немачки аутори се рађе опредељују да учествују у такмичарском програму Берлинала.

Ми немамо толико радикалне филмове какве Кан иначе воли да прикаже. Мени су два „Сребрна медведа” у Берлину ипак помогла да дођем до средстава за овај филм и да направим већи корак.

Између награде у Берлину и доласка у Кан родили сте и двоје деце?

Верујем да ово питање може да се упути и мојим мушким колегама: како комбинујете пословни и приватни живот? Мислим да би родну дискусију управо требало започињати таквим питањем и мушкарцима и женама.

За себе само могу да кажем да успевам некако да се организујем, али да то никада до краја не може да реши и емотивну страну. Имам врло мало времена за приватни живот, јер сам и продуцент, али прилагођавам све потребама своја два мала сина.